Nova Evropa

се видело да тој критичкој анализи њихова тобоже научна филозофија исто тако мало одолева као и вера. Као код вере, тако и код њихове филозофије открива се сасвим на дну нешто недоказано и произвољно.

Балфур није хтео израђивати свој филозофски систем, из простог разлога што му се чинило да хришћанска вера задовољава све потребе наше душе. Што је мало чудно то је, да тај тако убеђени хришћанин у својим списима није дао готово никаква израза својој религијозној осећајности. Његови су списи суво аргументативни, и што у њима највише вреди, то је логичка оштрина и дијалектичка хитрина. Противу рацијонализма, Балфур се бори искључиво оружјем рацијонализма, и читаоцу остаје утисак да то није човек од праве вере, него само један рацијоналист који се о рацијонализму разочарао.

Ш

Као човек, Балфур је целога века занимао и привлачио своје сународнике. Његова цела личност, и интелектуална, и морална, па чак и физичка, имала је за њих неку нарочиту драж. Њега су волели и политички једномишљеници и политички противници; али, ако су га волели сви, нико није смео тврдити да га је разумео. Кардинал де Рез каже за војводу де Ларошфукб: »Увек је било ја не знам чега у целом господину де Ларошфуко«. И у Балфуру је било »ја не знам чега«, — једно дно тајне и једно залеђе загонетке. Изгледао је сасвим природан и ненамештен, срдачан и отворен са сваким. Имао је лепо васпитање и углађену љубазност старих племићских породица. Његово расположење било је равномерно, увек ведро и насмејано, ретко га је ко видео узбуђена и нервозна: чинило се да је нашао тачку филозофског мира и равнотеже. С друге стране, испод његове љубазности и ведрине осећало се нешто равнодушно и хладно. Често је изгледао расејан и као одвојен од ствари овога света. Ако има нешто што је Артур Балфур волео, то је Британска Царевина. Ево међутим како га један очевидац описује у данима Светског Рата: »Ја сам га слушао у једном критичном тренутку Рата, онда кад је био Министар Иностраних Дела, како после једног ручка претреса изгледе и могућности да добијемо или изгубимо рат. Он је о томе говорио с интересовањем једне личности која проматра неки велики феномен који се ње лично ништа не тиче, — с интересовањем које бисмо по свој прилици видели код каквог посетиоца са Марса који би дошао на земљу на неколико дана.« Та његова чудна одвојеност од ствари овога света личила је неки пут на тврдоћу и немилосрдност. Нико

232