Nova Evropa

тово дјетињског израза тречентескних мадона; она држи руком дијете и сједи на врло кићеном пријестољу, док са стране стоје четири коштуњаве фигуре светаца, којима јако издужене пропорције, одјелити смјештај у посебне аркаде, и златна позадина, дају неко особито хијератичко достојанство. Полиптих у цркви Свих Светих има повише одјела са малим сличицама Христа и апостола два реда фигура, и полуфигура светаца, у средини већа слика Исуса у гробу оплакана од Марије и Св. Ивана, са лицем развученим у болне гримасе. Ситни човуљци у костимима Свих Светих, подно Христове гробнице, својим маленим димензијама на тој слици, предочују нам, према средњевјековном схватању, неизмјерну даљину профаног, земаљског живота од небеског круга и божанства. Истој домаћој школи припадају такођер и два лијепа бојадисана распећа у Цркви Свих Светих. Све се ове слике у Корчули обично приписују грчким мајсторима и муранској школи, — мисли се тиме јамачно на радионицу Виваринија у Млецима (ХУ вијек). Ипак су то радње наших домаћих мајстора, који у пуном ХУ вијеку, у конзервативној и провинцијској средини далматинских градова, настављају рад и продужују начин и слог ранијих венецијанских мајстора из друге половице Тречента. Јаку сличност са описаним двама полиптисима у Корчули показују неке слике у Шибенику (Св. Барбара) и Трогиру (Катедрала и Св. Доминик). Имена мајстора тих слика још крију наши архиви. Када се они једном истраже, добићемо поуздано њихова имена. Тако је, пре неколико година, рад Словенца Ковача у Дубровачком Архиву открио, да су се под звучним и класичним називом сликара М:со!аца Кабиз:пиз, којему су се дотада приписивале разне и многе слике светаца на позлаћеном дрвету у Дубровнику и околици, крили разни наши мајстори-сликари: Божидаревић, Камзић, Јунчић, итд.

Још неколико ријечи о другој једној интересантној скупини црквених слика у Далмацији. У братимској дворани, која служи као сакристија Цркви Свих Светих, има око десетак добрих каснобизантинских икона. Лако се препознају ти типични производи задње фазе црквене бизантинске сликарске умјетности: на дрвеној позлаћеној позадини насликане су аскетичне мрке фигуре светаца са чудноватом моделацијом конвенцијоналних и јако стилизованих тамних сјена. Много је тих светачких икона — које у великом броју сусретамо у црквама, у самостанима, а и по приватним кућама, далматинског католичког приморја, — заправо израђено у Венецији. Млечићи су наиме, као добри трговци, искористили околност, да је на отоку Криту, који је био у њиховој власти, цвала у вријеме Ренесансе касна бизантинска школа икона, па су пренијели дијелом такве радионе у Млетке, гдје

432