Nova Evropa

Тефобпа Хејегтса бтадјепа, једап о4 гизјаћ generala na Dalekom Istoku (Srbin Subotić), u pismu Vojnom Ministru (Kuropatkinu), govorio je bez ustezanja da prirodna kolonizacija Mandžurije ide iz Kine, da su mogućnosti kolonizacije za Rusiju relativno ništavne, i otpor žutoj kolonizaciji tamo od strane Rusije »gotovo nemoguć«, Isti general smatrao je, da Rusija mora likvidirati svoja preduzeća u Mandžuriji, i napustiti je. Ove misli ponovio Je i u knjizi izdanoj godine 1908. Isto tako, još pre бошпе 1896, Сепега!-биуегпет па Amuru (ОићоузкКој) smatrao je da »gradjenje Jedne železnice od dve hiljade kilometara, po jednom reonu koji će dugo ostati za nas tudj, jeste velika istorijska pogreška«, Istog mišljenja bio je i načelnik odeljenja za azijske poslove u carskom Ministarstvu Spoljnih Poslova grof Kapnist; on je čak predlagao, da se izvestan deo Mandžurije anektira, i to njen severno-istočni ugao, pa da se kroz njega sagradi železnica, No svi ti glasovi i te opomene nisu bili, baš zbog svoje opreznosti, uslišani. Setimo se, da je to bilo doba grozničavog traženja i uzimanja koncesija u Kini od strane različitih držav4, koje su se čak spremale i na deobu Kine, ! onda je Ministar Finansija, ı faktički šef ruske politike na Dalekom Istoku, Vite, odlučio, da se železnica gradi od Mančulija preko Harbina na Vladivostok, na odstojanju od više stotina kilometara od ruske gramice, Vite nije vodio računa o demograliskim činjenicama, on je uzimao u obzir samo pitanja politike, t. J. pitanja odnosa snag4; a tada je Rusija bila neprispodobivo jača od Kine,

Prema rusko-kineskom udovoru od 22. maja 1896, Rusija je dobila pravo da gradi železničku liniju preko kineskih provincija Amurske i Girinske, sa pravcem na Vladivostok. »Gradnja i eksploatacija ove železnice predaje se Rusko-kineskoj Banci«, specijalno stvorenoj za ovu svrhu od strane ruskog Ministarstva Finansija, a uz pripomoć francuskog kapitala, Rusko-kineska Banka, od svoje strane, zaključila je sa Kineskom Vladom ušovor radi gSradjenja i eksploatacije kineske železnice 27, avgusta 1896; Kina je učestvovala u Banci sa malim kapitalom, dok je Banka imala da stvori specijalno društvo Istočno-kineske Železnice, čiji je predsednik bio Kinez. Ovo društvo smatralo bi se juridički kao vlasnik Železnice tokom osamdeset godin4, posle kojih bi Železnica postala svojinom Kine, Pravo na otkup Železnice Kina bi imala dobiti 36 godin4 nakon završetka cele linije (tj. godine 1939), Samo Društvo i ruski gradjani uživali su najširu eksteritorijalnost; grad Harbin i sav reon železnice bili su faktično potčinjeni ruskoj administraciji, sudovima i vojnim vlastima Rusije, i železnica je imala pravo da raspolaže sa trideset hiljada stražara sa topovima. Ovako preduzeće bilo je veoma čvrsto, dok Je

26