Nova Evropa

као ћелију Странке и Државе. »Поред интереса будуће генерације, треба водити рачуна и о емоцијоналном богаћењу модерног човека. Комунист нема само челичне очи и гвозден глас, као што га приказују књижевници, он има и живо срце које куца и којем ништа људско није страно...

Нека се читалац не боји да ћу га претрпати цитатима; али бих ипак да испишем још неколико редака из ове мале књижице од осамдесет страница, која ми се чини много занимљивија и вреднија од огромних књижурина написаних од хвалисавих и сујетних мудријаша. »Мполит« каже: »Ако је за једног интелектуалца са истрошеним живцима, љубав — према речима Пшибишевског — најгора несрећа која може да задеси човека, за нашу омладину она је жељени гост који ће обогатити њену психу и помоћи њену духовном развићу... Комунизам треба да носи у себи, казао је Љењин Клари Цеткин, не аскетизам, већ радост живота и ведрину, изазвану пунокрвним љубавним животом.« Изгледа да не може бити јасније: сам врховни вожд озаконио је љубав, а други је гоне, као нешто протузаконито; али је тако удешено у природи, да ученици иду даље од својих учитеља, да постају такорећи већи католици од самог Папе, и да одузимају од учитеља право на истину.

Ми се надамо да књижица »Иполита« не спада у исту групу појава као чланак Глуша, да су његове речи потпуно искрене, па да ће према томе допрети до душе омладине. Али свакако, ко био да био тај »Иполит«, и какав био његов приватан живот, појаву његове књиге сматрамо као озбиљан прелом у животу совјетског друштва. Пре три-четири године и сама појава оваке књиге била би искључена. Сетимо се само случаја са познатим историчарем литературе Сакуљиним, професором Московског Универзитета, коме су студенти забранили да употребљава реч »идеализам« као непотребну и буржујску. Зар је ту било могућно да се говори о спасоносности љубавиг... Значи дакле да се, без обзира на сваку комунистичку пресију, и ван домашаја контроле приватног живота, појавила код омладине потреба да се одмори од голог материјализма. Поред тога, ова се потреба није испољила у пијанству и жељи за дивљим атинским вечерама (какве су описане у приповеци »Месец са десне стране«), него у жеђи за нечим стварно духовним и узвишеним. Истина је, да су се овакве појаве дешавале и у другим областима, и све се свршавале обично фијаском; али је десетогодишње искуство ипак научило људе нечему, барем оне који нису потпуно заслепљени политиком. МИ онда, можда нове генерације неће бити више комунистичке у старом смислу те речи, и дошавши да смене »стару гарду« оне ће променути

42