Nova Evropa

а о утицају круте и нагле промене друштвеног уређења, о слабљењу друштвене дисциплине, и богзна још о чему. Напокон, ужаснувши се пред збиљом, хоће да је врате натраг, и радују се када понекад здрави инстинкт омладине надвлада сам сву ову бесмислену полемику. Тако, у“ истом извештају о споменутој московској дискусији, читамо да је Залкинд говорио и о знацима сполног оздрављења омладине, која се у последње време »постепено извлачи из сексуалног каоса... Постепено ишчезава шарена многострука љубав, одлазе у заборав краткотрајне случајне, такорећи летимичне, везе. Победа над сексуалним каосом, појава нових етичких односа између сполова јавља се у средини саме омладине. Запажени су смањени број побачаја, повећање броја дужих веза, повећање бриге о деци, интерес младих родитеља за проблеме васпитавања. Веће су културно-естетске потребе и жеље«...

Све је то врло добро и корисно, и све то сведочи о јачању културе; и исто тако потврђује наше мишљење, да омладина — ако у њој има ма и капљица вреле крви — не може остати равнодушна према цвећу, славују, месечини, па да јој ни најмудрије теорије неће задржати снажно кудање срца кад угледа објекат своје симпатије, или љубави, макако се ова појава научно коментирала или означавала. Али о »љубави« ни ту нема ни речи. Зато ја и сматрам тако важном и значајном појавом књигу коју је објавио концем године 1927 неки »Иполит« под насловом »Право на љубав«. Истина, има у њој извесних тврђења о некаком »двоструком« значењу појава; али је »Иполит« први иступио отворено и искрено противу теоријског образложења сполне разузданости, противу њена подвођења под параграф о некакој политичкој врлини. Али је најглавније, да он употребљава реч »љубав« у њену правом значењу, радећи посао супротан ономе што су, пре неколико генерација, радили пророци »рехабилитације пути« и, у најбољем случају, обожаваоци Шопенхауерове »Метафизике љубави«: он рехабилитује љубав која се — без обзира на сву своју финоћу, на сав свој недостатак дубине и сву своју на први поглед бескорисност, — ипак показала као неопходан елеменат за равнотежу људског друштва. У одговор на бесмислени вапај: »Ми не признајемо никакву љубав!«, — он исто тако гласно, али с већим ауторитетом и с нарочитим достојанством, узвикује: »Ми ценимо радости љубави, ми поштујемо жене које носе у себи будуће генерације; али пре свега, ми истичемо данас социјални значај оне области људских односа који се зову „љубав «. Поред тога, он се не претвара, он не базира све на марксизму, већ сматра комунисту као живо биће људско које има права на лични живот, а несамо

41