Nova Evropa

ћава да се у савременој естетској претпоставци народна поезија постави на исту уметничку висину са уметничком поезијом, Бенедето Кроче је — у другоме делу свога аналитичког списа — посегао за ослобођавањем народне поезије од кривог и погрешног символизма, у који је она за последњих стопедесет година запала. -

Сасвим у складу са погрешним схватањем народне поезије — као поезије примитивне, најивне, и безличне, ишао је збркани »романтички митос о народној поезији«, који је на народну поезију гледао кроз три арбитрарна и нетачна символа: естетски, политички, иморални, радикално опречна правом интујирању народне поезије. Био је то моменат романтичког негирања класицистичке и рацијоналистичке критике, која је све своје естетске симпатије тражила и налазила у често хладној и укоченој интелектуалистичкој поезији, запостављајући Омира пред Виргилијем. Како је уосталом познато, то је био покрет, који се појављује непосредно иза немачког такозваног »ЗЕштџпд-ОПтапб« перијода, у коме је узео био учешћа и млади Гете, напоредо са Талијаном Ђанбатистом Виком; покрет који, према Крочеову излагању, први везује појам народне поезије са појмом поезије »раг ехсеПепсе«, и који — поред књишког баласта неосећајне уметности — тражи и ускрсава чисту, ведру, примитивну, и природну поезију. То је доба када се и у Дантеа и у Шекспира проналазе трагови народне и пучке уметности, када Осијаново витештво баца у засенак фантазије митолошкога и легендарнога. Напоредо с овом поплавом интересовања за чистоту народне поезије, почело се да појављује и скептично уверење, да је ова уметност припадала искључиво извесним епохама у којима је живела, цветала, и онда затворила неминовно и фатално круг својег опстанка (Хегел). Против те носталгије за наводно благословеним временима такове поезије, Кроче поставља свој оштар и рески суд, поричући сличне тврдње, и тврдећи да »поезија нема никакове непосредне зависности од разлике доба и друштвених класа, те да народни и уметнички, елементарни и компликовани, спонтани и рефлексивни тон, или како се већ мили дефинисати ову психолошку разлику, припада свим временима«.

У вези с оваком анализом, с помоћу које Кроче руши главни естетски символ романтичке естетике, он улази у други, политички, који је не мање опасан од првога, те који чини од народне поезије и од народне уметности израз једне засебне географске и етничке целине. Мада се преко романтизма, у сукобу против јакобинства и Наполеона, у ствари, руше партикуларистичке границе и прелази широко У човечанство, ипак се појављује извесна коректура у сми-

55