Nova Evropa

слу негативног заокруживања становитих расних фрагмената, који се свршавају тиме да појам »народ« и »пук« спајају самим божанством, изазивајући »идолопоклонички натуралистички карактер нације« и нацијонализма. Тако су, заслугом немачке критике, особито Биргера, — каже Кроче — почеле да моралне крепости и мозговне форме узимају за себе нацијоналне предикате. Логично је, да је међу овима и поезија прва »схваћена као нацијонална, или етничка; а јер нација, у свом неодређеном тотализму, представља пук, то се та иста поезија почела да назива и пучком«. Зато Кроче, насупрот овој одомаћеној лажној дефиницији о нациноналној, расној, етничкој, сељачкој, и специфично народној уметности, инсистира — у низу својих закључака — да је потребно извести реконструкцију, и то у смислу да се »народна поезија са метафоричког, етничког, значења, које је она на себе узела, изведе на психолошко и уопште човечанско значење«. -

И сасвим у сагласју с овом анализом Кроче коначно пориче и трећи символ, онај морални, који се стварао постепено, са развитком идеје о народу и о пуку. Како народ постаје изражајем божанства, или чак — у политичкој религији Ђузепа Мацинија — напросто Бог (>Бог је Бог« — каже Мацини — »а Народ је његов пророк«), то и народна поезија постаје божанском, илити од Бога датом. Кроче признаје, да је у овоме тумачењу било »и узвишенога, али и смешнога, јер се с времена на време, у пригрљавању идеалног Народа (са великим словом), лако могло да дође у руке или на руке реалног народа (са малим словом), на велико разочарање и запрепашћење, тако да се удивљење за божанско у народној поезији преносило и за ствари које нису биле само ситне и безначајне већ врло често напросто блесаве«. Ако је баш неизбежно да се овај символ не порекне, онда Кроче саветује, да се место символа узме боље сама идеја по себи, или — ако већ мора бити — »да се поврати староме символу „Бога', који барем није ствар, и који је сам за себе идеја«.

Тако је у главним идејама, Бенедето Кроче, поткрепљујући јаком аргументацијом своју луцидну анализу, увек у сагласности са својом прапочетном естетском претпоставком, унео поново и у овај застарели филолошки магазин негативне критике помало светлости, издигнувши народну (или тачније »пучку«) поезију на њен једино исправни положај, на којему се она шљубљује с уметничком поезијом, те постају једно и исто. Нема сумње да се тек након оваког једноставног експозеја Крочеове мисли поставља и само питање њена конкретног примењивања, које би баш у слу-