Nova Evropa

била је растерана, и Русија се распала на хиљаде комадића. Од овог тренутка ниједан народ није могао себе да сматра везаним уз друге нације Русије, и сви су почели да спасавају сами себе, издајући и давећи једни друге. И као да су хтели подвући карактер своје владавине, бољшевици су пуцали у мирну поворку која је кренула на дан отварања Скупштине према Тавријској Палати. Све је бивало јаснијеин јасније... .« И онда даље: »... Становништву су, под страхом смрти, забранили да напушта престоницу, и само је војницима службено било дозвољено да се разилазе кућама. Десила се највећа провокација: из незаштићена града бежали су, уз помоћ Совјетске Владе, војници бивше руске војске; на фијакерима, на саоницама, на теретним колима, на трамвајима, они су возили своје и опљачкане пуковске ствари ка колодворима, и бежали су, — бежали су у све крајеве Русије, без организације, без оружја, без стида...« Након »срамотног мира«, »Русија је била предата на милост и немилост немачком Цару... Украјина, Литва, Лотишка, Естонска, Ђурђијанска, Јерменска, сав југ Русије, предате су Немачкој... Њихове демократије, све слободе Руске Револуције, дошле су под чизму немачких генерала... .«

Центар политичког живота био је премештен у Москву, па је тамо отишао и наш аутор. Стање у Москви било је очајно... »Једна од најинтересантнијих легенада оног времена била је веома карактеристична прича о Љењину. ЈЉењин, стари револуцијонар, прави борац за слободу, прави ЈЉењин, тобоже је већ одавна био умро. Живео је тада у Швајцарској, у једној соби са својим другом, провокатором Жидовином, који је био и немачки шпијун у исто време. И овај провокатор био је веома сличан Љењину, прави његов близанац. И онда, одједаред, Љењин је умро; а провокатор је заменио своја документа са онима од Љењина, и изишао је из стана, а полиција је сахранила Љењина уместо Јеврејина, као да је он био Јеврејин. М чим је почела велика Револуција, немачки шпијун, користећи се именом ЈЉењина, почео је да ради пуном паром... Приликом празника Првога Маја чак се десило „чудо: бољшевици су свуда понамештали своја платна; једно такво платно додиривало је чудотворну икону Иверске Мајке Божје, и покрило ју је. ИМ гле, платно је пало на земљу, и оно његово парче што је додиривало икону претворило се у пепео! Што су бољшевици више растеривали гомиле света које су се сакупљале близу иконе, утолико се брже ширила вест о „чуду« Баш онда био се окупио Осми Конгрес проширеног Главног Одбора социјалиста-револуцијонара. Пред опасношћу смрти, небојећи се ничега, тај проширени Главни Одбор донео је одлуку, да се ратује