Nova Evropa

са Немцима раме о раме са Савезницима, и да се подигне устанак противу бољшевика — савезника Немаца. Извршујући ову одлуку, наш аутор, упркос великих опасности и "потешкоћа, отишао је на Волгу. »Почињала је права битка, са једне и са друге стране, и народ, јучер још без воље и оружја, прелазио је у офанзиву. Једна познаница ушивала је пажљиво у моје одело новац, моје партијске објаве, и текст уговора са Уралском Козачком Војском, који сам ја требао да закључим у име Странке. „Ако им паднете шака, па они код вас нађу ова документа, стрељаће Вас на лицу места. Мене, Зинајиду Димитријевну, свакако ће негде убити; Револуција, то је таки посао... Али, што Ви то говорите... Јадница, да ли је осећала да ће је ускоро стрељати, као таоца, бољшевици»«

Немогуће је испричати у детаљима фантастичну епопеју лутања ауторова по бескрајним просторима Русије, усред пожара грађанског рата који је почињао. Колико је пута био у шакама бољшевика и увек измакао неким чудом! Па сви они разговори са народом, путничке импресије, и најзад сјајне, пуне лиризма, слике божанствене природе на Волги, и иначе! Један део одисеје се завршава, и аутор се налази У војничком возу који иде у Самару, где је образована, с помоћу чешкословачких легијонара и руских усташа, влада Одбора Уставотворне Скупштине (»Комуч«): »Од путника нашег вагона, војника Народне Армије и Чехословака, ширио се сасвим нови дух. Већ њихов спољни изглед, након разуздане, прљаве, војничке и црвеноармијске гомиле револуцијонарног и (бољшевичког доба, био је необичан. Чисто одевени, весели, узајамно пријатељски расположени, они су чинили веома повољан утисак, у поређењу са војницима старог и са преторијанцима новог режима. Нарочито Чехословаци. Код њих се осећала сва свест властитог до: стојанства, дисциплина, и огроман ентузијазам. То су били прави војници демократске војске једне демократске државе. Влак је ишао полако. На станицама и постајама стајало је пуно војничких ешелона. Између њих су нарочито падали у очи чешки влакови, окићени чешкословачким заставама, сликама живота у домовини, и натписима: „Живела Чешка", „Живела слобода! ... Ја сам седео и гледао кроз прозор, слушао сам разговоре, и правио биланцу свега што сам видео за време свога пута. Цела она несрећна и гладна, „понижена Русија, у гуњу и опанцима, устајала је преда мном, са свим маштањима, надама, невољама, са љубављу и мржњом. М што је главно, са мржњом, јер је над свим господарила мржња. Зашто сељаштво мрзи бољшевике таквом страшном мржњом» Зашто оно свуда чека, и не може да дочека, Месију ослободиоца2... И главни узроци ове