Nova Evropa

мржње јасно и јако иступали су пред моје очи...« Лебедјев је онда ушао у Владу Уставотворне.

Почињу битке, и читалац са напетом пажњом прати перипетије борбе које писац одлично приказује, бележећи их дан по дан. Наш аутор је непосредни учесник у догађајима и један од вођа тих борба. »Симбирск је заузет. Ура! Као што смо предвиђали, задатак је испуњен сјајно. Народна армија извршила је један фантастичан марш, за петшест дана прешла је 140 километара на сељачким колима, остављајући десно и лево од себе масе бољшевичких трупа. Ми смо имали свега 1500 људи... Ишли су договарајући се преко телефона са Симбирском, тако да су бољшевици мислили да говоре њихове властите трупе. 21. јула битка је почела. Данас су наши ушли у Симбирск, где их је дочекало неописано одушевљење становништва ...« Главни циљ целе операције у оно време био је Казан, са огромним слагалиштем муниције и са целокупном златном резервом руске државе. Код Лебедјева су сачувана сва документа која се односе на ову фантастичну и јуначку операцију, коју су Лебедјев и његов ужи круг извршили више-мање на свој ризик упркос жељи центра. Не можемо улазити у детаље. Ево завршетка: »Наше ратне лађе су пред Казаном... Добијамо вест, да је Казан слободан. Шта је то с нама» Ми нисмо више људи... Каква срећа! Какви тренуци! То није више живот, — то је екстаза, лудило!... Горе свира музика. Ја излазим из кабине, и наређујем да се свира наша руска Марсељеза. Она грми, сви устају, салутирају. Блиста сунце, пламти шареним пламеном дуга. Бео је, златан, пред нама Казан, — ово је чаробни сан, ово је бајка о срећи. А као одговор на Марсељезу, чује се весео звиждук бродова, заплењених од стране наших људи, — они салутирају тим звиждуком, они се неће умирити, од њих на Волги весело одјекује. Каква срећа, каква екстаза!... А онда се чује тужна и величанствена чешка химна.. «

Казан је изванредно лепо дочекао ослободиоце. То је био врхунац целог покрета. Затим је, кроз извесно време, настало опадање. Лебедјев прати његов почетак, али многи узроци и чињенице остају ипак нерасветљени. Бољшевици су поново заузели Казан, и то је био почетак краја Владе Уставотворне и њене армије. Можда као најбоље објашњење може да послужи један разговор између неког војника народне армије и једног старог сељака, који је забележио Лебедјев у ноћи између 29. и 30. августа у дубокој позадини бољшевика; разговор је изванредно занимљив и пун колорита, а завршио се је тиме што је старац рекао: »Ништа ми не знамо, ништа нама није познато«, — па је уздахнуо. Можда у тој- краткој реченици, на крају једног узбудљивог