Nova Evropa

не може ни сам да разазна, — он је порушио нешто што не може више да сазида и исправи...

Али наука, на којој ми сада радимо, с обзиром на савремену Италију, и резултати до којих смо деломично дошли, показују нам да се многе од њених најновијих књижевних, филозофских, или моралних манифестација порађају из једног и истог извора, из једног облика празне неискрености, и да би баш овај облик требало изолирати да га се GOље схвати. Да се ради не о илузији наше фантазије већ о нечему реалноме, довољно би било да покаже споменута тријада, по којој се може да означи најновији перијод талијанске књижевности: Данунције, Фогацаро, и Пасколи. Моји читатељи знају колико ја ценим један део њихове уметности, а особито уметност оног првога, који је уједно и најснажнији и најбогатији уметничким темпераментом међу њима, и како ми је криво када их видим да постају предметима индиферентности и презира. Можда ће који злобник рећи, да се љутим, и да их браним, само зато да после могу да их утолико више омаловажавам на свој начин, сличан ономе Танкреду који је окретао свој мач у одбрану Арганта само зато да би га он сам после убио. Али то би одиста било злоба, у којој од истине може да буде само толико, да се мени на оној тројици не свиђа баш оно што други воле до удивљења: херојскиморалигра ђанско-нацијонална лирика код Данунција, нео католицизам иеротички морал код Фогацара, надувеност Пасколија као некаквог професијоналног песникан пророка, који је на себе узео неку пацифистичкуихуманитаристичку мисију, — трострука лаж, која уноси реторику празнога у њихова дела, која су ипак у ствари уметничка кадагод одзвањају реалним струнама властите душе. Прелазећи са Кардучија на ову тројицу, врло често се причини човеку као да прелази са зрела и здрава човека на три живчана болесника. Уметници бесумње, који су исписали своја имена на страницама књижевне историје, али који су, бојим се, на мање славан начин, исписали их и на страницама наше грађанске историје, која ће их често морати да спомиње као важан докуменат данашње духовне празнине.

Од ове тројице, можда није најнеискренији онај кога многи сматрају таковим: Данунције. Он је имао толико снаге да у извесним часовима распозна свој предмет приказивања, да нам је он сам пружио кључ с помоћу којега можемо да схватимо и критички испитујемо читаво његово остало дело. ИМ како је он најуспелији темпераменат међу тројицом, он је за то и најважнији, па би се понеки

82