Nova Evropa

илити улазак радничке класе у политичку борбу. Говорим овде с општег гледишта, прелазећи преко страсти и контингентности места и часа. Као историчар и политички посматрач, не поричем да један или други факат, који се назива социјализмом, у овоме или у ономе месту и времену, може — са више или мање разлога — да буде противуслован, као што се уосталом догађа и са сваким другим политичким програмом, који је увек везан за прилике, те може да изгледа више или мање чудан или несазрео, или да прикрива различну садржину од свог привидног облика. Али, с опште тачке гледишта, захтевати да се уништи раднички покрет, рођен из самога крила буржоазије, значило би исто што и захтевати да се збрише Француска Револуција, која је створила домену буржоазије; или чак и просвећени апсолутизам Деветнаестога Столећа, који је припремио Револуцију, па помало тежити за обновљењем феудализма и Свете Римске Империје, све до повратка историје на њене зачетке, где баш не знам да ли би се нашао примитивни комунизам социјолога, али се поуздано не би нашла цивилизација. Ко хоће да обара социјализам — не више у овоме или у ономе часу живота једне земље, већ опћенито, у начелу, — тај мора да се одриче цивилизације, паи самога моралног појма на коме се та цивилизација оснива. Немогућа негација, — негација коју сама реч одриче да изговори, и која је управо стога породила проклете идеале силе ради саме силе, империјализма и аристократизма; толико су страшни ти идеали, да ни њихови сами заговарачи немају снаге да их предложе у свој њиховој окрутности, те их покушавају ублажити тиме, што мешају хетерогене елементе, и што их приказују с извесним тоном фантастичне бизарности и књижевног парадокса, који би имали служити да их учине прихватљивима. Али су учинили да су, као на проту. удар, васкрсли идеали, више него ружни, помешани с миротворством, квијетизмом, и неотпорношћу према злу.

Из овог двоструког моралног и интелектуалног греха порађа се оно Ја, она егоархија, она егоцентричност, онамегаломанија која сачињава толики део савременога живота. Блез Паскал је запазио, да у томе што писци говоре »ми«, а не »ја«, да је утолико мањи део инди: видуума у свакоме мисленоме створу. И одиста, сви бисмо ми морали да осетимо и учинимо вреднијим оно Ја које је заједничко у нама свима, које само вреди, те које се слабо меша с оним ја индивидуалним, достојним малог слова, мањег од оног што нам га пружа правопис.

Ово су, по моме мишљењу, дубоки разлози модерне болести неискрености и књижевне лажи; и сматрам да сам их

85