Nova Evropa

чке филозофије, која му онда изгриза живот. Јер, каже сјајно Диамел: »Не састоји се врхунац комфора у овом уском америчком купатилу, које се цитира у свим дискусијама, већ у тишини, у девичанском зраку, у правој музици, у слободи духа, у насмејаности навика«. МИ Диамел наставља с иронизовањем свега, целог живота Американца, стављајући пред опасност исмејавања све нове квалитете америчког живота. Али, коначно, ипак је ту проблем који поставља Диамел, и који он, унаточ целом хумору, открива и признаје; вреди да се тај проблем сажме у неколико битних идеја: »Америка може пасти, али америчка цивилизација неће никада пропасти: она је већ господарицом света«. Диамел ју сусреће свугде, од Москве преко Берлина чак до Париза. Данашња Америка представља за њега нашу Европу будућности. Јер, »ако железна машина подбаци у давању корисног прогреса, не остаје друго до да се вратимо човеку, да модификујемо човечанску машину«. И то зато, да би се одбранио човечански град који се, у Диамелову случају, везује за појам духа.

Док једна жустра галска књижевничка елита тражи у односима новога света подражаје за своје истрошене, али увек и вечно на подмлађење готове сензибилности, дотле се класицистички кунктатори обраћају трошном архајском тлу старе Јеладе и — под вођством чудноватог социјалисте Еријоа (Неглоћ — претражују археолошка истраживања германских и англосаских професора.

Књига. Едварда Еријоа »Под Маслиником« (» Зов 1 Обџмтет«, Париз, 1930), која почиње са два поглавља посвећена нашој земљи, а наставља главним делом посвећеним Старој Грчкој, иде по траговима утрвеним од романтичких путописаца Ламартина и Шатобријана; само што су они у себи носили велику искру поезије, без и мало академизма. Еријо се разликује и од њих као и од Дрије ла Рошела (Опец Га КосћеПеј, у роману »Једна жена на свом прозору« (1980), и од Лакретела (ГастегеЏе), у »Полу-богу или Путу у Грчку« (1930), који су дали покушаје модерног путописа из данашње Грчке. Еријо се, напротив, ограничио да популаризује археологију; он је у себи уздржао темпераменат социјалисте да би удовољио својој жељи непоправимог нормалијена и академика 1 п зре. Остављајући, летос, Атину, посматрао сам с неким нарочитим осећајем туге зелене корице Еријотове књиге, која је лежала предамном у целој својој тешкој и задоцнелој меланколији, одударајући од пејсажа земље коју сам кроз. прозор поздрављао. Има у њој толико супротнога од оног што данас, уистину, може да пружи модерна Грчка, Грчка Веницелоса, коме је књига

177