Nova Evropa

ostalih naroda, jer je u prošlosti gospodovao na isti način kao što će da mu ostane i prirodjeni ponos gospodina, Onaj, ko je Turčin u najboljem smislu same reči, i koji s punim pravom дједа па ljude i na stvari sa jednom odsečenom i svesnom distancom: onaj za kojega novac mije sve, a čiji ponos ne zavisi od njegove spoljne pozicije, — taj se mora osećati apsolutno superijornijim od familijarnog i mešetarskogš Grka, od divljeg Bugarina, od mlakoga Rumuna, od slabog Egipćanina i Arapina, koji je lišen svakog smisla za realnost« ..

Vraćajući se na Bugare, ponovo ih krsti imenom »bandita velikih ·-drumova«, dde je svaki smisao za kulturu isključen. Balkanski se Sloveni na Balkanu uopšte nalaze na početnom stepenu civilizacije; oni, prema Rumunima, Grcima, i Turcima, predstavljaju suprotnu, negativnu stranu Balkana. »A ipak« — zaključuje grof Kajzerling — »Balkan predstavlja jedinstvo; i on je to uvek predstavljao: uvek je jedna strana nastojala da podvrgne sebi drugu stranu«, Ttalijansku ekspanziju па Balkanu smatra on fatalnom, zato »što ne postoji jači kontrast nego Što je Italija i balkanski svet. Taj je kontrast toliko velik, da se i samo Rimsko Carstvo, koje je predstavljalo divan primer jedinstva, pocepalo na dva dela čim je stavilo noću na Carigrad, Italija može da osvaja, ali to se neće i ne može održati.« Konačno, Kajzerling veruje, da će »teritorij Istočnog Mediteraneja pronaći svoju novu istorijsku avtonomiju. To je neminovni rezultat emancipacije Azije. I preko toša će Balkan postati vrednošću novoga reda, koja će, u isto vreme, predstavljati njeBovu nekadašnju važnost; a to je, da će ponovo u sredozemnom bazenu postati živućim posrednikom izmedju kulture Istoka i Zapada« ,..

To bi eto bila, otprilike, otkrovenja i nagoveštanja razbarušenog darmštatskog apostola, na koda bi se lepo dale primeniti jasne i dobro sredjene reči Lijonarda: »Dove si grida,non č vera scienza«, Ali je još važnije, da postoji jedno, upravo fundamentalno pitanje koje je grof Kajzerling istaknuo u celom sklopu svojih balkanskih opservacija, kao za opomenu Evropi i svetu, a koje je ovako formulisano: »Shvata li se dakle sada, zašto se „balkanizacija' zove najvećom pogibelju Evrope?« 1 дађе: »Еугора, nije li ona takodjer, u svojoj suštini, slična Balkanu?« ...

Pre dva decenija, u oči same svetske katastrofe, kada je teorijski i stvarno aktivistička i promefejska misao prošloša stoleća bila na smiraju, ozbiljni mudrac iz Зајатапке — ч kome i Kajzerling vidi arhi-tip sredozemnog iberstva — Miguel de Unamunmo, »vraćajući se Ка Rkastilijanstvu«, zapitan od Evrope, »da li je potrebno evropejizirati Španiju?« (Која 5е, kako je poznato, u tome času nalazila u domeni krajnjeg sredozemnog indiferentizma i arapske učmale uspavanosti), —

366