Nova Evropa

преокренути у корист оштећених, дотле је аграрна експропријација била изненадна и коначна, остављајући оне који су од ње пострадали под рушевинама без изгледа да им може бити поможено.

На европском континенту, богатство у виду земље постало је реткошћу, а може ускоро постати и сасвим непозната ствар. Рат је имао дејство оштра растварача једнога стања ствари у којем су многи саставни делови, привредни и социјални, већ деловали у смислу промене. Наше идеје о власништву — можда најупорније од свих друштвених канона — знатно су се измениле у току задњих педесетак година. »Нема сумње«, писао је Диги (Ривић, у делу »ће Droit Social, le Droit mdividual, et les Transformations де | Htat«, 1908), »да су назори који су сматрали власништво субјективним правом замењени концепцијом која га сматра социјалном функцијом«. Теоретски, ова промена у погледима више је напредовала с обзиром на посед земље него на остале облике власништва. Социјални филозофи су стално истицали, како је недопуштено да земља, која није створена трудом и напором човечјим а ипак је главним извором његова опстанка, има власнике који њоме управљају неограничено. У пракси, међутим, нови погледи више су примењивани на индустријском подручју, зато што су донекле брутални моменти Индустријске Револуције тражили пооштрен надзор од стране општинства, а организовани притисак раднички помогао је да до њега дође.

На подручју пољопривреде, ова филозофска еволуција појачана је и убрзана касније практичном потребом. Криза изазвана експанзијом прекоморског сејања шенице подупрла је изнова Прудонову теорију, да онај који обрађује комад земље треба да му буде и власником. Једино интензивним обрађивањем могло се из тла Европе истерати жетва која би била у стању да се такмичи с пољопривредом с оне стране мора; а показало се да се интензивно обрађивање земље навелико не исплаћује с употребом плаћене радне снаге. Услед тога, да би производња била већа, тежња европске пољопривреде за последњих педесет година осећала се у смислу деобе великих поседа. И сами социјалисти који су проучавали аграрне проблеме (као Пт. Давид или Г. Вандервелде) приклонили су се Прудонову разликовању. слободног поседа од најма, говорећи у прилог нацијонализације земље условљене експлоатацијом појединачном. Отуда је мишљење, да велика имања треба поделити на мале поседе, било »лајтмотив«-ом аграрне реформе и њених поборника у Европи у годинама пре Рата. Али су успеси ове, реформе били слаби, и по броју и по резултату. У већини европских земаља, "особито на Истоку, поседнички сталеж:

103