Nova Evropa

и ливаде пали су на 32.64% у 1860, а на 15.5% у 1903: Румунија се од сточарске земље претворила у претежно ратарску земљу. Положај сељака је услед тога погоршан: изгубили су онај минимум за опстанак који пружа сточарство, а морали су више радити на спахијским земљама и давати већи део жетве са свога имања.

Кад је дошло нацијонално ослобођење, бојери су и законски санкцијонисали своје већ постојеће привилегије. И молдавски »органски статути« од 1830 и мунтенски »органски статут« значе врхунац феудализма у румунским областима: бојери су њима обезбедили себи право безграничне експлоатације над сељацима. Париски конгреси од 1856 и 1858 обновили су румунску нацијоналну независност, али Велике Силе нису губиле из вида да ова подунавска равница може да храни западно-европске градове; зато су узеле Румунију под своју заштиту, остављајући стварну и неограничену власт домаћим кнезовима. И док се свуда у Европи укидало кметство (1810 и 1850 у Пруској, 1841 и 1848 у Аустрији, 1861 у Русији), док су сељаци у Србији, Грчкој, и Бугарској, са политичком слободом добили и социјалну, дотле су само у Румунији великопоседници били довољно јаки да спрече сваку аграрну реформу. Бољи је био положај сељака у Трансилванији и Буковини, које су биле под Аустро-Угарском, те заједно са другим народима Двојне Монархије искористиле преображај од 1848. Чак је положај сељака у Бесарабији, под Руским Царем, био повољнији него ли оних у Румунији...

1864, учињено је било нешто, после реформе у Русији, и после сељачке буне од 1862. Народни вођа Александар Куза покушао је да путем државног удара обезбеди више права сељацима; али су њега уклонили бојери-завереници, и реформа је пропала. Сељаци су добили голу личну слободу, али им је у ствари остало мање земље за обраду него пре 1864: постали су слободним људима али не и независним произвођачима, морали су да плате откуп, а сада је и држави ваљало давати порез. Резултат је био тај, да су већу половину зиратне земље приграбили неколико бојера. Сељаци су изгубили земљу, остали без стоке, и морали ићи под надницу; после реформе, цена радне снаге пала је на половину. Откуп су одрађивали на спахијским имањима, те је њихова слобода у ствари значила ново ропство. Румунски социјалист Добруџеану-Гереа добро је оценио ситуацију кад је рекао, да је »реформа од 1864 одњихала на својим недрима страховиту годину 1907«, годину крвавог сељачког устанка, у коме је платило главом на 10.000 сељака.

Све до 1917, стварно се положај румунских сељака није поправио. Пољопривреда такође није напредовала. Повр-

115