Nova Evropa

тек једна слаба туђинска династија, која ништа није ни. могла ни смела предузети у корист сељака. Тако се десио чудан, румунски парадокс: сељаци су били у бољем положају под Турцима него у нацијоналној држави. Г. Давид Митрани врло лепо и јасно подвлачи тај контраст. Он ставља једну иза друге главе са насловима: »Социјална слобода и политичка зависност« — »Политичка слобода и социјална зависност«. Године 1864, сељаци су били лично ослобођени, али су економски били заробљени —: »Нова држава и нова подложност, 1864—1917«. Тек за време Светскога Рата, после пораза Румуније, увидели су политичари да се мора нешто учинити за сељаке. Али би и овога пута остало све на речима, да на Истоку није затутњила Руска Револуција и својим страховитим примером научила памети румунске властодршце. Оставићемо настрану давнију прошлост румунског сељаштва, — њу Г. Митрани врло опширно описује у првом делу своје књиге. Само да истакнемо једну чињеницу која је углавном заједничка румунском и српском, нарочито србијанском, сељаштву. У позном Средњем и Новом Веку, ти сељаци су били социјално слободни, док су њихови другови у Европи стењали под феудализмом. Овде је притисак почео тек у 18. веку, а у Румунији тек у 19. веку, у нацијоналној држави. Пре тога су живели сељаци у племенском и задружном уређењу, под вођством својих кнезова и попова, лично и економски слободни. Западно-европског феудализма у Румунији, као ни у Србији, ни у Бугарској, никад није било. Друга примедба: сточарски крајеви су били увек слободнији него ратарски, гранични увек више него централни. Положај румунских сељака био је нешто тежи него србијанских, зато што су имали своју нацијоналну властелу, као Хрвати и Босанци, а познато је да нацијонална властела увек горе експлоатише него туђинска. Турска управа је била релативно лака, јер је била више војничка и административна, а минимално економска.

Погоршање сељачког положаја на крају 18. и током 19. века имало је, поред јачања нацијоналне властеле, још и других, економских узрока. У то доба јавља се, на обалама Црнога Мора, већа потреба за цереалијама. Дотле је у Румунији засејаван само један четрдесети део површине, и то је било довољно да се исхрани становништво. Али кад је Турска изгубила Крим, Египат, и друге провинције у јужној Европи и северној Африци, она је стала тражити од румунских кнежевина знатније количине хране. Земљорадња је добила у Румунији још више полета кад је 1829 Црно Море отворено међународној трговини. Од 90%, пашњаци

114