Nova Evropa

ličnosti, Kako da i ne imponuje čovek Veljkovićevih sposobno=sti i njeBovih sredstava, koji se povlači i ne gura u prve redove iako ima sve uvete za to, u društvu i u zemlji 8de skoro svaki drugi političar i javni radnik ima bubu u dlavi da se oko nješa vrti ceo svet i da bi bez njeda propala Jugoslavija {ili bar Srbija, ili Hrvatska)!,.. Pritom je Voja Veljković imao prilike, još mlad, da vidi sveta, i da svoje prirodjene darove razvije i oplemeni u dobrim školama na strani, Poznato je, da je njeбота doktorska disertacija bila predmetom naročitih pohvalš njegovih profesorA, i da se i damas još smatra, medju našim »francuskim« djacima, da je on od svih Jugoslovena najbolje položio ispit na pariskom pravnom fakultetu,

Nažalost, vreme i prilike u zemlji, u kojima je odrastao i u kojima je imao da živi i radi, nisu dopustili da svojim sposobnostima i svojim znanjem i obrazovanjem posluži u punoj meri narodu i opštoj stvari kojima se bio posvetio. Doduše, · on je i ovako dao dosta, i stajao kroz više desetaka godina medju najaktivnijim i najuglednijim javnim radnicima, prvo u Srbiji, a onda i u Jugoslaviji, uzimajući učešća u svim dranama prosvete, privrede, i politike, Tako je bio više godina nastavnikom na beogradskoj Velikoj Školi, dugođodišnjim narodnim poslanikom u Skupštini i prvakom nekad Liberalne a onda Demokratske Stranke {ostavši verno uz Ljubu Davidovića), te ministrom u dva-tri navrata; on je bio, u isto doba, jedan od osnivača i stalnih pomagača »Srpskog Književnog Glasnika«, kao i jedan od njegovih vrlo pismenih i rado čitanih ranih saradnik4, imajući oduvek svoje glavne prijatelje u krugu tih prvih Glasnikovih pokretačA, Docnije se naročito bavio Нпапsijama i bankarstvom, te je važio kao jedan od najboljih finansijskih stručnjaka i vodećih privrednika u Beogradu. Ali, sa svojom naravi i sa svojom kulturom, u našem javnom životu — kakav je on bio u Srbiji, i kakav je još uvek u Jugoslaviji, — Voja Veljković je najčešće i najduže bivao u opoziciji, ako se ne bi uopšte povlačio u sebe i u pozadinu, puštajući druge, mnogo lošije od sebe, da idu napred i da se ističu. Njegovo će ime ostati u povesti našega vremena svakako kao jednoga od najboljih; i služiće, verovatno, kao upozorenje istoričarima ovog našeg bučnog i značajnog ali prelaznog veka, da: dobre i najbolje ne treba uvek tražiti onde gde se najviše vide i čuju,

Sa Vojom Veljkovićem gubi naš narod jednog od svojih najsposobnijih i najkulturnijih sinova, i

130