Nova Evropa

страну препорођене Русије. Немачка, затворивши себи сама пут према Западу, неће напустити своју историјску тежњу за експанзијом према Истоку, и данас њу сматра осамдесетипет посто пољске јавности опаснијом него будућу препорођену Русију, која располаже великим деловима необрађене земље и којој не треба територијалне експанзије према Западу. Под претпоставком да се будуће руске владе дефинитивно помире са западном државном границом, која је одређена мировним уговором у Риги 1921, готово читав пољски народ спреман је приклонити се Русији, без обзира на садашњи однос према Немачкој. Овај однос може да се формира као благонаклона суседска неутралност; али није искључена ни вечита утакмица ни атмосфера сталне нервозе, која уосталом опет не искључује позитивну пољско-руску сарадњу у свим гранама народног рада и државног развитка. С овим се схватањем сада подудара и тактика и политички програм код већине левичарских група: и пољски радикали, обадве главне социјалистичке групе, а и лево крило аграраца, склони су дати првенство руској оријентацији. Осим тога су овом гледишту наклоњени и некадашњи легијонари са источне протуруске фронте.

Врло је карактеристично, и сведочи о реалном смислу већине пољског народа, да би се — у случају избора између сарадње са Немачком противу Русије и изгледа ближег савеза с Русијом у циљу заједничког паралисања политичке и економске експанзије Немачке, — готово читаво јавно мнење изјаснило за споразум с источним суседом. Утолико пре што Пољаци верују у ново издање своје историјске мисије на Истоку: »Земљиште средње и источне Европе показује толико развојних могућности и толико је отворено поље за стваралачку пољску политичку идеју, да га не смемо и не можемо пустити с вида. Ту нам се пружа могућност за испуњење велике мисије, чија је реализација гаранцијом наше будућности као велесиле« (Ст. Козицки, »Przeglad УУзљесћројвк1« 1922, стр. 74). О том, да би све три државе које иступају са животним аспирацијама на европском Истоку — Немачка, Пољска, и Русија, — могле створити у блиској будућности неку трајнију, ма и економску целину, данас нико у Пољској не мисли. Кад би било могуће живети с оба суседа у трајном миру без формалне склоности према једном или према другом, пољске политичке странке и економске организације дале би првенство овом решењу источноевропског проблема. За протуруски наступ по цени евентуалног савеза са Немачком, не би било могуће данас у Пољској наћи већину. Ни пољски левичари, а ни грађански конЗервативци и племићи нису уверени у основну промену политичке психологије на немачкој десници, која стално пропа-

181