Nova Evropa

на свом земљишту све мале народе који су пре више столећа

везали своју судбину са пољском републиком. Неће се то догодити насиљем или влашћу, него на основу природног закона, чији је творац пољска народна просвета« ... А проф. Марјан Хатесћомлакћ изјављује: »Нас Пољаке је судбина поставила међу колосе руски и немачки, који су се у свој различитости својих народних интереса увек умели зближити када се је радило о пољском питању. Уништење пољског елемента било је њиховим заједничким коначним циљем« (»Tragedija Жешет а рошука ројка«, стр. 8). Све ове изјаве имају данас више историјско значење, и биле су искуством послератних година знатно кориговане; у целокупној пољској политичкој идеологији сачињавају оне важан идејни перијод. Јавиле су се у часу када су пољске армије живеле још у ратном стању са Русијом, и када се Ришки Мир једва појављивао на обзорју. Уза све то, оне бацају доста оштру светлост на расположење које је завладало у радикалнијој пољској интелигенцији непосредно пре бољшевичке офанзиве, а које је деломично прихватило католичко крило пољске деснице. Ради потпуности, потребно је досадашња мишљења допунити са још два друга, која уједно објашњују важни прелазни стадиј у послератном стварању новог пољског политичког гледишта, при тражењу нових путева и у надовезивању на старије предратне струје. Једно је публицисте Јана Стрзембоса (у његовој брошури »Карасје (шгескје а шфетезу ројекле«, 1920): »Будући да су сада за Пољску односи са Оријентом политичка и економска потреба, има се и пракса наших трговаца и индустријалаца на источним тржиштима прилагодити ситуацији њихових конкурената«. Друго мишљење има ширу европску позадину, аутор му је Риктен (Кукфеп, на стр. 61 напред наведеног дела): »Живот нас приморава, да водимо на Истоку целисходну политику, што досада нисмо чинили. Не заборављајмо, да Енглеска гледа на Русију са стране балтичке обале, дакле и са стране Литве, и да је стога потребно радити на пољско-енглеском споразуму. Ради се о томе, да Енглеска почне гледати на Литву кроз призму пољско-руског антагонизма«...

Врло је занимљив развој пољско-руског проблема у светлости изјава и закључака до којих су дошли поједини пољски државници и публицисти најразличитијих политичких уверења. Ако поређамо та мишљења и упоредимо њихову идејну базу, добићемо добар преглед и јасан увид у такозвано »руско питање«. Јозеф Јасколски, например (у брошури »Статпсе РојзЕ1«) мисли, да Пољска може у западној Европи лакше наћи заштиту против Немачке него против свог источног суседа: »За пољску републику ће Русија

183