Nova Evropa

бити опаснија него Немачка, која може бити у својим експанзивним тенденцијама задржана од Западне Европе, док је Русија од непосредне интервенције Европе заштићена својом огромном пространошћу, како је показао и ток светског и ранијих историјских ратова«. Неповерења према Русији није се дуго времена био у стању ослободити ни бивши председник некада моћног радикалног клуба »Муглоетте«, касније неколикократни министар Станислав Тћибин. Овај неоспорно најутицајнији политичар пољске левице постао је међутим убеђеним присташом пољско-руске сарадње; али је још године 1915 (у свом познатом предговору публикације »2. Козја су ргтесту Козј;р«) писао дословно: »Још ће дуго висити над Пољском руска опасност као лавина, положена на страну али нагнута према нама. И дуго, још веома дуго, постојаће према Пољској руска неискреност, руско јудино братство, и руска сродност крви и мана, које воде пре свега у нашу пропаст.« Још је безобзирније подвлачио, у истој публикацији, предратно неповерење Пољака из Конгресовке и Галиције према Русима посланик Микал Лемпицки: »Руска држава је морала бити, по природи своје владе и свог великог руског народа, непомирљивим противником пољског народа, и утолико више пољске државне идеје. За пољску народну идеју није било места у границама руске. Ради тога је пољска лозинка јасна: даље од Русије, даље од руских влада, и од деструктивних утицаја руске народне мисли!...« У смислу оваких и сличних неружичастих практичних искустава из предратног времена издао је некадашњи уважени политичар Филиповић (Туш ЕШромлсл) још у почетку Светскога Рата (1914) књигу »Магхета а гхестум18ћ056«, у којој о пољско-руском односу каже: »Кратка ера Устава и петроградских дума је постала за Пољаке извором нових протупољских мера, чијим покретачем није била само чувена руска бирокрација, него личности изабране за заступнике од целе руске јавности; од оне исте јавности, о којој се је у почетку реформног перијода наглашавало, да са протупољским чиновништвом нема ништа заједничког«. Полазећи од тих истих предратних искустава, оштро је реагирао на првенствену форму панславизма и Т. Гружевски (у делу »Ковзја 1 јеј зЕозипек do Polski, штампано годину дана после дела Филиповићева): »У ствари, панславизам је карактеристичан симптом руског империјализма, а сам опстанак пољског народа с његовом историјском прошлошћу, западном културом, и коначно знатним бројем, за сваки панславизам је камен смутње. Пољска је довела панславизам до апсурдности«...

У протуруском правцу били су такођер и закључци некада веома цењеног вође левичарских група Модарда Дов-

184