Nova Evropa

било за Пољску веома важно и веома пожељно када бн се могло са будућом Русијом доћи до искреног и трајног споразума« :.. Овај захтев пропагира и Ревера, настојећи везати у својој спољној политичкој концепцији крајња гледишта пољске левице и деснице (»Мазха рошука«): »Нећемо и не можемо данас према Русији практиковати другу до изразито мирољубиву политику, чији развојни степен би био споразум у питањима која предпоставља мировни уговор у Риги. Желимо одржавати са Русијом несамо мир него и пријатељске односе. Пољска врши и превише тачно све мировне обавезе, преузете према Русији, па морамо од своје стране то тражити и од Русије; дакле ништа више до оно на што се Русија обавезала. Али баш у том правцу не видимо досада никакву иницијативу, и због тога је наша досадашња источна политика неодређена и опасна«... Све ово писано је дуго пре варшавске посете Чичеринове и пре одласка посланика Кетрзинског у Москву, у времену када се још није преговарало о трговинском уговору с Русијом, када Совјети нису још били почели враћати Пољској извезене уметничке збирке и инвентар евакујисаних фабрика, и када варшавски и московски државници нису још сматрали опортуним запретити филонемачком делу лондонске јавности пољско-руским савезом.

Могућност сарадње између Пољске и Русије је дубље покушао анализовати горе споменути левичар Ледницки (у расправи »Веећек је рој устпе«), који износи своје мишљење о вероватном повољном развитку словенске идеологије на Истоку овако: »Када се Русија ослободи идеологије Карамзинове, која је изражајем царизма после Петра Великог, и врати идеологији Клучевског, која представља нацијоналноорганичну тенденцију некадашњих московских царева, тојест када правац своје политике са севера и запада упути опет на југ, према Црном Мору, тада може Пољска са њом изванредно лако сарађивати. Тада несамо да је између обе ове земље искључен рат, рат на живот и смрт, него је као последица нове политике — вероватан пољско-руски савез против Немачке. Дакле, немачка опасност неће престати да нам прети ни у ближој ни у даљој будућности, док с друге стране никада неће нестати руског народа са европске карте«... У годинама када су ове речи штампане и проносиле се по Пољској, а такођер биле цитиране ну Русији, значило је ићи противу струје, особито у круговима који су још стално видели на руској страни више тамних него светлих тачака у односу према Пољској. Касније, када су организоване у источним пољским окрузима пољске војне колоније, и у Москви се то сматрало за протуруски акт, узео је реч Јосиф Стокласа, придружујући се изразитије

186