Nova Evropa

групи коју су заступали у Пољској нарочито Марјан Сејда, Роман Дмовски, и цела десница; он је (у књизи »БОтога nie: miecka a masze osadnictwo«) изнео ове четири јасне тезе: »1) руска расна и културна експанзија није се нимало помакла према западу; 2) пољски елеменат на истоку повећао се и нацијонално кристализовао услед царистичког угњетавања; 3) полагана експанзија Руса у њиховим огромним државним границама требаће још читава столећа да се развија пре.него што постане за нас опасном; и 4) основних противности међу животним интересима пољског и руског народа нема, док вечита супротност од стране Немаца (исто тако за Пољску као и за Русију) захтева наше блиске односе са Русима. Због тога сматрам за велику политичку грешку стварање колонија на источним границама«...

Кроз најновију пољску политичку литературу вуче се додуше као црвена нит тужба противу реализовања у пракси Ришког Уговора, али „се притом све више признаје потреба блиских односа са Русијом, и истиче заједничка спољна опасност од немачког нацијонализма. Изгледа чак, да после локарнских конференција и последњих заседања Савеза Народа у Женеви, не постоји у Пољској ниједна више политичка странка која би хтела дословно истрајати на оградама наглашаваним за време Рата и за упада бољшевика 1920, које су ограде биле уперене против било какова зближења са Русијом. Данашњи стадиј пољско-руских односа може се означити као примирје, из којег се може развити и ближа сарадња; и та перспектива могла би бити уништена само изречно протусловенским курсом у једној или обема државама и отвореним савезом са Немачком. Ова опасност постаје све више предметом специјалних дискусија и у руској и у пољској јавности. Просуђујући непристрасно данашње стање пољско-руских односа, морамо бити свесни свега шта се одиграло пре овог стања, и како су се данашње прилике на обема странама развиле. Пољска лепа књижевност последњих деценија препуна је слика, сцена, и догађаја из пољско-руског живота на народно-политичкој и културној позадини. Од главних представника домаће прозе (Ст. Жеромског, Рејмонта, Вацлава Сјерошевског, Струге, Вајсенхофа, Берента, Пшибишевског) па до фаланге аутора који претежно пишу за потребу књижевног тржишта, готово сви романописци, новелисти, песници, и драматичари последњих двају књижевних поколења задржали су се барем са неколико својих дела на проблему заједнице и односа између оба ова источна словенска народа. И несамо да су се “на њему задржавали, него су се у њега често задубли, па над њим и са болом заплакали. И где из њихових саставака говори понекад оштар протест, на дну штампаних реченица

187