Nova Evropa

стојевски понавља: »Нема сумње да је народ развио и учврстио мисао, да Русија живи само за једну ствар, а та је: служба Христу и одбрана од неверника опште Православне Вере«; па ако народ тумачи Словенско и уопште Источно Питање само у смислу судбине православља. биће јасно да ово није ништа случајно ни привремено, ништа спољашње и политичко, већ да је у њему сама суштина Руског Народа, те је следствено унутрашње и вечно, чак до свог коначног решења, — Русија не може више стати у свом кретању према Истоку, и не може мењати циљеве тога кретања, иначе би се одрекла саме себе.

Уско везано за проблем Православне Цркве било је, за Достојевског, питање Цариграда. Он је исповедао, да Град Царева треба да припада Русији, иако не у оном политичком смислу како су то веровали и проповедали многи руски родољуби тада и касније, већ опет у, ако се сме тако рећи, политичко-религијозном смислу. »Цариград је средиште Источнога Света, а Русија је духовно средиште Источнога Света, и његова глава«, — тако Достојевски поставља проблем; »и баш као вођ Православља, као његов заштитник и чувар још од времена Ивана [«, Русија има историјско право на стару метрополу. Овако извођење искључује, дабогме, сваку помисао да би Русија хтела да освоји или присаједини себи Цариград ради својих властитих политичких циљева; не, нагласак је потпуно на интересима Вере, на будућој судбини Православне Цркве, која је, према Достојевском, тако уско везана са судбином Русије. Морамо признати, да овде напуштамо подручје историје у правом смислу речи, па прелазимо на поље једне врсте историјозофске метафизике, или чак апокалиптичких пророштава. Јер је Достојевски ишао још и даље, преко Источног Питања у његову најширем смислу, даље од судбине самога православља. Његова визија отварала је видике који су обухватали судбину читавога света уопште и верских темеља његова целокупног битисања. Не види он узаман темеље политичког живота савремене Европе у елементима вере. Говорећи о по| литичким и социјалним приликама свога времена, он је видео у њиховој позадини религијозне идеје и категорије. Године 1877 он је писао о трима силама које се у тај час узајамно побијају: католичанство, протестантизам, и православље, и сваку од ових сила настојао је политички персонифицирати, — католичанство у Француској, протестантизам у Немачкој, и православље у Словенима. И то није било персонификовање тек од ока, јер и у другом једном извођењу — које бисмо могли готово назвати метафизичким — тумачи · Достојевски међусобне сукобе ових нација као сукобе истих

247