Nova Evropa

им призна независност«... Достојевски доводи овако држање Словена према Русима у везу поглавито с њиховим приближавањем Европи и примањем европског непријатељског става према руској држави и руском народу. Наравно, Достојевски је добро знао да овако држање може примити само. словенска интелигенција, а да ће за народне масе Русија увек задржати ореол заштитника, стараоца, и бранитеља, и да ће снага народа словенског бити у њој и с њом.

Али ево долази време да Турци буду побеђени, а Словени да задобију слободу за којом су тежили: зар није дакле мета целокупне словенске акције Русије на домаку — уједињење Словенаг Међутим, у систему филозофије повести Достојевскога, ова би мета имала бити тек пролазном фазом за друге и више циљеве. Он је ове циљеве и формулисао у вези са својим објашњењем Источног Питања. Дабогме, супротност између Крста и Полумесеца и сукоб хришћанских. идеала с традицијама Ислама играли су улогу у тумачењу Источног Питања и код других писаца, поред Достојевског. Али Достојевски нарочито истиче верску страну Источног Питања, — за њега је она од животне важности, управо она је готово целокупном основом самога проблема. »Источно Питање је«, писао је Достојевски једном приликом, »у суштини решење судбине православља«.

То питање Судбине Православља садржи за Достојевскога средиште и тежиште будућности света, и — особито — историјске мисије Русије. Проблеми и интереси православља прелазе границе чисто руских интереса, чисто словенских интереса, проширујући се на светске размере, задирући у светске планове, обухватајући будућност свеопштег значаја. Овако постављање проблема, које би се лако дало подупрети многобројним наводима из Достојевског, не даје ипак Русији неку спореднију или ужу улогу; напротив, оно прави од Русије оруђе једног вишег општег смера, — Русији је намењена мисија, н верује се да би је она била кадра извршити, да препороди свет с помоћу православља. Русијин нови позив, деломично већ откривен и објављен њеном службом Словенству, нашао би своје испуњење напокон баш у том питању Вере. Неколико реченица из »Пишчева дневника« објасниће боље ове идеје Достојевског. Он пита, на једном месту: »Шта је то, Источно Питање г« И одмах одговара: »Источно Питање је у суштини решење судбине православља«, које је једино »сачувало у свој светлости чистоте слику Христову«. На другом месту налазимо, да је »у садашњој и будућој судбини православног Хришћанства у потпуности садржана идеја Руског Народа, — она је у служби Христа, и у жељи за жртвом ради Христа«. И онда До-

246