Nova Evropa

_ уопште. Његова теорија у том погледу није можда сасвим оригинална, али је срасла органски с његовим системом. утолико што садржи идеје о ратовању као о нечем позитивном, и о ратовању као противљењу злу насиљем. Јер Достојевски нарочито истиче неке добре и корисне стране рата. Пре свега, рат подиже дух у народа, доприноси ширењу братске љубави и човечанске солидарности, облагорођујући их и ослобађајући их од ругобе себичности, будући да мирно доба погодује развијању себичних осећаја код појединаца; осим тога, рат теже рађа пакошћу и огорчењем, који цветају у мирнодопском задовољству са самим собом. »У ово наше доба«, писао је Достојевски, »рат је потребан; без њега би свет постао неком врстом баруштине, затроване устојаном и смрдљивом рибом«; кад се ствар посматра с те стране, »крв која се пролије може много да вреди«... Али наравно, све то важи једино у случају ако рат није себично и завојевачко ратовање, него је борба за идеју, — у таком случају, рат даје јасноћу идеји, открива вољу нације и даје јој снагу да је организује. Такав је рат, у сваком правцу, био Рат од 1877/8, јер је вођен за ослобођење Словена испод туђега јарма, ради човечанства, у одбрану потлачених. И зато што је такав, овај рат — према Достојевском — носи и највећу корист, највећи профит.

Према Достојевском дакле, средиште и тежиште акције Русије за Словене и лежи баш у тој свесности испуњења своје моралне дужности, у тој јуначкој самопожртвовности Русије за угњетене Словене. Наравно, у даљини, он види идеал »општег уједињења« Словена — општег уједињења више у духу него у стварности; али он није био склон да прецени улогу самих Словена у томе послу. Могло би се још отвореније рећи — Достојевски није ни имао баш много поверења у Словене, нити у њихову способност да потпуно и дубоко схвате и оцене удео Русије у решавању њихове ствари, жртве коју ће поднети Русија за љубав Словенства. Ово се, наравно, може тицати Западних Словена тек посредно, будући да је Рат од 1877/8 Русију упућивао на (ут према Балкану; али треба нагласити, да је држање Достојевског према Пољацима било критично, а да је равнодушно говорио о Чесима. У овим случајевима било је од важности, да Западни Словени нису православни, што је за Достојевског много значило. Па ипак је баш од православних Јужних Словена Достојевски ишчекивао да ће бити најмање пријатељски расположени: »Моје је дубоко уверење, апсолутно и непобитно«, писао је, »да Русија није никад имала нити ће имати кога да је тако мрзи, оговара, да јој завиди, па чак и да јој буде непријатељем, као сва та словенска племена, и то чим их буде ослободила и чим Европа буде пристала да

245