Nova Evropa

ни Башибозуци ни Турци убили 60 хиљада Бугара, да су то учинили неки словенски дошљаци, и нека му цео Парламенат за љубав политике верује и одобрава ћутећи његову лаж, — у Русији тако нешто не може да буде и не сме да буде. Неки ће казати: не може Русија да иде у сваком случају усусрет својим очигледним губицима. Али реците ми, у чему се састоји корист Русије» — Корист Русије састоји се баш у томе да се, ако треба, пристаје и на очигледне губитке, да се на очиглед жртвује, само да се не гази правда. Не може Русија да издаје своју велику идеју, аманет многих векова, за којом је верно ишла досада без оклевања. Та идеја је, између осталог, јединство Словена; али то јединство не лежи у освајању и није насиље, него је служба човечанству. Па и када је Русија у политици радила за љубав своје непосредне користи Зар није она, напротив, служила најчешће туђим интересима у току целе своје петроградске историје, са несебичношћу која би зачудила Европу — да је ова била у стању да посматра ствари како јесу, а не да на нас увек гледа са неповерењем, сумњом, и завишћу. Да, у Европи нико уопште никад неће поверовати у несебичност, и несамо у руску несебичност, — повероваће радије у полутанство или у глупост. Но ми не треба да се бојимо њихове осуде: у овој пожртвовној несебичности Русије — сва је њена снага, такорећи сва њена личност, и будуће руско посланство. Треба једино жалити, да је ова снага понекад упућивана у погрешном правцу...

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ.

Dostojevski o Tolstoju.

(»Ana Karenjina Као fabat naročitog značaja«, iz »„Piščeva dnevnika« za juli/avgust 1877.)

Ovog proleća, jedne večeri, desilo mi se da se srefnem na ulici s jednim od naših pisaca hojega neobično volim. Mi se srećemo inače vrlo retbo, jednom u neboliho meseca, i uveP slučajno, uveb nebabo na ulici. To je jedan od istaknutih članova onih pet ili šest naših beletristd hoje ne znam zašto zovu »plejadom«. Bar ih je Phritiha naročito izdvojila od ostalih, pa bako оро fraje već poodavna {uveP istih pet-šest), — »plejada« se ne proširuje. Ja volim da se sretnem s ovim prijatnim čovehom i mojim omiljenim romansijerom, i — izmedju ostalog volim da mu dobažujem da ne verujem, i da neću da verujem, da je on osfareo, habo to on haže, i da neće više ništa napisati. Iz krathoš razgovora s njime uveh nosim ponehu njegovu }inu. i duhovitu reč. Ovog puta imali smo o čemu da razgovaramo, —

252