Nova Evropa

покреће друга снага, која заповеда и господари, а чије је порекло непознато и необјашњиво...« Ако се је дакле, у току оваких мисли, одрекао социјализма и постао »негатором револуције«, он је свакако — после свега искуства и десет година Сибира — имао разлога за своја мишљења, па му треба приступати без предубеђења, и треба учинити душевни напор пре него што се суди о мислима и закључцима до којих је он дошао, све кад нас и не би нато упућивао огромни пијетет који му указује цела културна Европа. А ко још мало дубље зарони у његове мисли, лако ће увидети да Достојевски, противник социјализма и проповедник Христа и вере, није зато одмах реакцијонар и јуродивац. Страх од мржње и крви, од рушења и каоса, одвратио је њега од социјализма и револуције, а жеља за братским измирењем и савезом свих народа наметла му је идеју о посланству руског народа и Русије у Словенству и у Европи. Ко хоће на брзу руку да сазна, како је он замишљао извршење тога посланства, и у каквој је вези с њоме његова религијозна мисао (а православље је само вид под којим се она код њега јавља и изражава), нека прочита мало даље у овој свесци јасно излагање Г. Флоровског, које почива поглавито на изјавама самога Достојевског у »Пишчеву дневнику« 1876/7. Али је он исте те идеје исказао и обрадио већи раније, у својим романима, особито у »Карамазовима«, у »Идијоту«, и у »Бесовима«. Ту свако може наћи опширно и убедљиво образложене мисли овог огромнога ума, и — не мора их још увек делити с писцем; али ће искусити бар једно: да нема посла са мрачњаком, већ напротив, да се овде један од најлудиднијих духова човечанства мучи и превија пред нама, тражећи и одбацујући »становишта« и »решења«, а све са једном полазном и средишном мишљу која га целога обузима: како да се измире противности међу народима, и створи мир међу људима. Он је држао, да руски народ није способан »да се помири са мањим него што је срећа целога света«, и зато је веровао у руско посланство; али је уједно исповедао, да је сваки народ дужан веровати, да се башу њему налази решење о спасењу света, и да је баш он предодређен за вођу осталим народима које има да окупи и здружи и поведе к једном крајњем циљу (последњи »Дневник«). Стога је гледишта он Рус, и Словен, — као човек, као елемент и оруђе за једно право и коначно решење... То су све врло велике и јасне мисли, — коликогод овако велике мисли могу бити јасне. Треба само све то прочитати до краја, па ће се увидети да их је мало у људској повести који су — на томе терену — били одређенији и позитивнији од Достојевског. ТЕ

220