Nova Evropa

П

Koji Je odmos Evrope prema Dostojevskom?

· Ža Dostojevskog je čovek središte njegova celokupnog stvaralačkog napora, To Evropa, koja je u stoleću Dostojevskog studirala čoveka, ali racijonalistički i pozitivistički, nije mogla pravo da shvati i prihvati, I tako je on u svome stoleću, najevropskijem od svih stoleća Evrope, ostao osamljen, beskućnik bez krova, bolesnik bez nade na ozdravljenje,

Devetnaesto Stoleće utrošilo je sve svoje snađe da postavi granice izmedju kvalitativno8đa i kvantitativnoća, da uredi odnose Forme i Života, da postigne ravnotežu izmedju materije i srca, Dostojevski je, naprotiv, stajao sav u službi jedne jedine istine, Zapad je pokušavao da. ga razbije na bilijone svojih estetskih analiza, da se kod njega uči psihologiji, da ga uvrsti u formule svoga patološkog istraživanja, da ga produži u neizvesnost bolesne podsvesti, i da ga s pomoću svoje rastvorne i fatalne kiseline molekuliše u bezbroj sitnih pitanja i problemčić4, — neosećajući njegovu veru i neverujući u njegovu istinu, Evropa je shvatila Dostojevskog kao književnu temu, dok u stvari on nikako nije »književnik« u smislu evropske estetike i književne sistematike, — on stoji u odlučnom sukobu s onim što zapadna kritika naziva analizom književnog objekta. On je džin koji se bori za pravdu i istinu, koji se previja u bolovima traženja vere, predstavljajući vrhunac čovečanskog duhovnog uzleta. Onde gde on počinje, književnost prestaje, Da je pripadao kojem ranijem stoleću, kada su ljudi njegove kompleksivnosti postajali delom večnosti, on ne bi ni pisao, ni služio se pismom: njegove bi reči beležili njegovi sledbenici i učenici, Ovako, on Je ostao bez sledbenik4, jer je živeo baš u doba kad se stvarao — »roman«; pa je »pisao romane« — iako ovi nisu mogli da udju u simetriju i arhitekturu uobičajenog evropskog romama, To Evropa nije mogla nikako da shvati, te su stajali u večnom sukobu, 1 taj sukob još traje,

Ipak, njegovo stoleće će doći, Naše doba, koje se udaljuje od čoveka, ne može još da ба pravo otkrije, Ali se vidici razdaljuju, Na mahove se već i činilo da se Zapad približuje Dostojevskom:: Niče je u njemu našao sebi učitelja u psihologiji; Andre Žid je nastojao da ga predstavi jednome veku skeptika i dekadenata; i Papini je nešto pokušavao. Ali sve je to bilo više svedočanstvo književnog poštenja i ртојезјал аков озебаnja nego stvarno otkriće, Čas u koji će istina Dostojevskog da se slije sa stvarnošću tek se naslućuje u бтби i plaču ovog našeg vremena, koje se vraća zemlji i sprema da poveruje u objavljenje čoveka koji se preobrazio u Boga.

B. Radica. 221