Nova Evropa

živelo se umereno, ali pristomo. Moralna atmosfera u porodici bila je jaka: ta je vladala volja oca, primeran patrijarhalni red, uzajamno poštovanje, pravičnost, i iskrenost u odnosima. Deca su vaspitavana u nacijonanom državnom 1 verskom duhu, i u njima je razvijana svest o svojim dužnostima, Pred kraj života, F, M. Dostojevski u pismu bratu Amdreju ovako opisuje menftalitet njihove porodice: »Ivoja je porodica primema i kulturna, a tvoju decu gledam s radošću. Tvoja familija mema običan izgled svake sredine, već svi njeni članovi imaju oznaku izvanrednih, boljih ljudi, Upamti dobro, brate Amdreja, da je ideja stalnog uzvišenog stremljenja, da postanemo boljim ljudima {u pravom i višem smislu ove reči), bila osnovnom idejom naše8# oca i naše majke, pored svih nezgod4 ,.,« Potonji odnosi izmedju Dostojevskog i njegove braće, naročito starijeg Mihajla, lepo se ocrtavaju u pismu upućenom autoru memoara, povodom smrti brata Mihajla, Pošto je podrobno opisao bolest i smrt, i stanje u kome je ostala nezbrmuta porodica pokojnika, Dostojevski kaže: »Neću da ti pričam šta sam sve u njemu izgubio, Taj me je čovek voleo više od svega, čak više neo Ženu i decu koje je obožavao, Verovatno da ti je poznato da sam aprila ove godine sahranio ženu koja Je umrla u Moskvi od tuberkuloze, Za godinu dana moj se život slomio, Ta dva bića dućo vreme bila su sve u mom životu. Gde ću da nadjem takve ljude? Pa nemam ni volje da ih tražim, A i nemoguće je da ih madjem. Ostaje mi hladna usamljena starost i moja радамса, — Poslovi brata ostali su vrlo nesredjeni, Redakcijske poslove ja uzimam na sebe, Mnogo dugova, Porodica nema ni groša, a svi su maloletni, Svi plaču ı tuguju, naročito Emilija Fedorovna, koja sad strepi za budućnost, Razume se da sam sada njihov sluga, Radi takova brata kakav je on bio, ja ću dati i zdravlje i život,,.«

Kad su starija braća (Mihajlo i Fedor) otišla u Petrograd па školovanje (da polože ispite i da stupe u Ižinjersku Akademiju), odmah su osetili jači pritisak bede, Svako mjihovo pismo {pisali su ih zajednički) prožeto je gorkim osećamjem, saznanjem da su na teretu ocu, zahvalnošću prema: roditeljima, i računima o ulrošenom novcu, Iz svakog pisma izbija nesamo materijalna oskudica već i duševna depresija, utučenost mladih ljudi bačenih u tudju veliku varoš, gotovo ostavljenih sebi. U zajedničkom pismu od 20, avgusta 1837, Mihajlo i Fedor pišu ocu: »Ne znamo kako da Vam se zahvalimo za sve brige o mama. Mi Vas već ionako mnogo koštamo, suviše mnogo da bismo ikad mogli da Vam se potpuno одиНто« ... 27. зерtembra iste godine javljaju, da se mora mlatiti 950 rubalja na ime školarine: »Gde ćemo naći tolike novce? — Zar da se da i poslednja para? Pa Vi ste ionako već dali sve Što ste imali. Bože moj, Bože moj, što ćemo?... Ali On nas neće

261