Nova Evropa

i deca, Ja zato ineću da tražim od Vas mnogo. Ako i ne budem pio čaj, valjda meću umreti od gladi! Ali molim Vas da mi pošljete bar nešto da nabavim čizme, jer bez njih je u logoru петобисе,, ,«

Posle smrti očeve, obraća se — decembra 1843 — svom šuraku P, A, Kurepinu, koji je uzeo bio ma sebe staranje о materijalnim prilikama porodice: »Blagodarim za poslati novac; ali sam bio toliko dužan da sam sve odmah razdao. Ostao sam bez ičega, Ostavljam Vama da napravite proračun mog izdržavanja za ovu godinu; ali bi se moje stanje stabiliziralo kad biste mi poslali ovih dana 150 rubalja«... Iza ovog sleduje jedno očajno pismo bez datuma, puno gorčine 1 ironije, — kulmmacija bede: »Živim rdjavo, Ni odozgo ni odozdo, ni sa strana, nema ničeg dobrog, Čovek može da propadne i da istrune kao pseto, Neka su i rodjena braća, ona mesamo da neće da podele što imaju sa svojima (to bi bilo čudo, i zato se niko tome i me nada, jer ne sme da se nada), već hoće da oduzmu i ono što bi pripadalo jadniku po pravu, Izveštavam Vas, P. A., da mi je vrlo potrebam zimski kaput, Zima u Petrogradu vrlo je hladna, a jesen vlažna i škodi zdravlju; iz čega sleduje, da čovek ne može da ostane bez kaputa, jer će rdjavo proći, Kako neću imati stana, jer ovaj moram da mapustim zbog neplaćanja kirije, ostaje mi da živim na ulici ili u porti Kazanske Saborne Crkve, Najzad, mora i da se jede, jer nije zdravo kad se gdladuje«... I onda jedan očajan vapaj: » Tražio sam, molio i preklinjao tri godine, da mi se izdvoji moj deo nasledstva koje su roditelji ostavili, Nisu mi odgovarali, nisu hteli da odgovore; mučili su me, ponižavali, smejali mi se, Sve sam to strpljivo podnosio, zaduživao sam se, trošio, trpeo stid i bedu, bolest, glad, i zimu, Sad je strpljenju došao kraj, te mi ostaje još da upotrebim sva sredstva koja mi daje zakon i priroda da me čuju, ı to na oba uha«,.. Та pisma. staratelju puna su molba za pomoć i predlog4 o podeli očevine, Oktobra 1844 piše on P. A, Kurepinu: »U poslednjem pismu javio sam da pišem zadnji put do boljih vremena u mojoj sudbini, Sad je kritični momenat prošao, i Ja sam ostao sam, bez made, bez pomoći, predat bedi i Sorčimi mog nesrećnog položaja: do, siromah, posramljen, s planovima koje u drugo vreme ne bih imao, Šta mi ostaje da činim, šta da počnem, kome da se obratm? Nemam mi odela, ni novca, nemam čime da isplatim poverioce, i nemam stana, Jer sumnjam da će me gazda ostaviti ı dalje da živim ovde« .., Ovaj ciklus pisama, koji Je zbog opširnosti nemogućno izneti u celini, završava se — u knjizi A. M. Dostojevskog — pismom od 20. Juna 1849, koje je pisano u ftamnici posle hapšenja Dostojevskog; u njemu on piše bratu Andreju: »Sve ovo vreme irpeo sam veliku oskudicu u novcu i velike nevolje. Verovatno ti

263