Nova Evropa

stovu zakonu«,.. Tako је ргорохедао Dostojevski u svome govoru Puškinu; a kratko vreme pred svoju smrt, pisao je o socijalizmu, »čiji će cilj i zadatak biti opšta crkva svih naroda, ostvarena na zemlji ukoliko tu nadje mesta, Govorim o večnoj žedji ljubavi ruskoga naroda, o potrebi opšteg i potpumoš jJedimstva u ime Hrista,.,.«

Tu smo u Hristu, koga smo već napred dodirnuHli, i tu nam Je jedini spas, Još na robiji u Sibiru, Dostojevski je zaronio u Sveto Pismo, Evandjelske doktrme su ga bile potpuno obuzele, — one su mašle odjeka u celome njegovu delu: Raskoljnikovljevo kajanje stoji pod uticajem hrišćanske ljubavi; knez Miškin je sav prožet evandjelskom mudrošću. Strahov tvrdi, da je Sveto Pismo bilo knjiga od koje se Dostojevski nikada nije odvajao, Jedini spas je Hrišćanstvo, Starac Zosima to neprestano ispoveda: »Postoji samo jedno sredstvo za spas. Ispitaj se i uzmi ma sebe odgovornost ljudskoga бгећа...« Sve je u znaku opšteg opraštanja, Kad se ljudi ispovedaju, pred smrt, kao onaj Zosimov brat, i nebeske ptice mole za oproštaj: »Božje ptice, ptice radosne, oprostite mi, jer sam i prema Vama grešio ,..« Ostali su mu samo Bog i Hristos, oslobodjeni rasa, narod4, i crkavia, Pa i taj Bog ga je, kako kaže kroz usta Kirilova, »celoga života mučio«.

Kad se stave na stranu, kao okviri i ukrasi, ditirambi o Rusiji i Rusu, o pravoslavlju kao jedinome leku, i tako dalje, tarantelska i uraganska igra sa počecima i krajevima зуеба 1 traženjima prvih i poslednjih razloga svemu, Dostojevski se, kao i Niče, sav iznuren i iskidan, mučio, raspinjao, i palio sa tim strašnim pitanjima Hrista, sudbine, večnosti i besmrtnosti, i napokon se srušio sa najviših visina u urvine, On nije hteo, iako je najdublje prodro u sve, nigde da se zaustavi. Njegov duhovni brod, pod punim jedrima, parao je ристе svetske i vaseljenske, i zakotvljavao se, s vremena na vreme, radi odmora, samo u Hristu, večnosti i besmrtnosti; ali je jasno da se je i tu zaustavljao samo zato što brod nije mogao dalje. Dostojevski nije hteo da se zaustavi i odmori, nefo je ronio ispod i izvan života, ispod čoveka ı daleko iznad, ushićavao se i skrušavao da, najzad, padne u neke nepoznate i tajanstveme predele iz kojih nam nisu doneli glasa nikoji od tih velikih i strašnih bogova na zemlji. Veliki su se ljudi zaustavljali na demiurgu, na vatri i vodi, na »ideji«, na Bogu kao prvobitnom pokretaču svega, na nirvani, na raju i paklu, na »cogito ergo sum«, na »stvaralačkom razvitku«, na atomu ili vaseljeni, na »ljubi svoga bližnjega kao sebe sama«, na »neprotivstavljenju zlu«, i tako dalje. Niče i Dostojevski i, donekle, Mikelangjelo i Betoven, nisu hteli da se zaustave na ovim vrhovima, — bili su ma njima i nisu hteli, Hteli su da prevale ceo celcati put oko stvari, pojava, i aktova, Oni nisu, kao toliki drugi, izašli

306