Nova Evropa

kao pobedioci, — oni su pali pod strašnim i punim porazom. Ali, zato, oni nisu lzimali sektore za celmu, razlomke kao celo, i nisu se zadovoljavali privremenim rešenjima ukamenjenim u jednu formulu za nevolju, Beležili su tonove i tokove ove džinovske dinamike svega, spuštali se u pećme i penjali na vrhove opšte duše, savesti, i sudbine, i, kao što se čini put oko sveta, hteli su da učme put oko celog toka stvari i pojava ljudskih, čovečamskih, materijalnih, i drugih, i sam put oko vaseljene, cele vaseljene, i da nadju svemirski apsolutni apsolut sveša, I taj duhovni i duševni svemir nalazi se u ogrommoj i čudnoj simfoniji Dostojevskoga čiji se pojedini delovi zovu: »Glas iz podzemlja«, »Dvojnik«, »Zapisi iz Mrtvoga Doma«, i, naročito u delovima u kojima je sve to obuhvaćeno još ogromnije i čudesnije, u »Zločinu i kazni«, »Besovimax«, »Idijotu«, »Braći Karamazovima«.

Njegovo hrišćamstvo Je bilo: ruski narod i, u njemu, pravoslavije, Ali i to pravoslavlje bilo je naročito, neposredno, Ne traži on reforme, niti želi da pravi ispravke, Pravoslavlje i vera Žive u prostim i malim ljudima kao nesvesna snaga: »evandjelje« se nalazi u dušama prostih i uniženih ljudi, koji nisu ni čitali Sveto Pismo, i ono je sastavni deo njihove prirode, — vaskrs vere izaćiće iz njih, Sve su to mali Hristosi. Vera je, uglavnom, u životu, Hristova Crkva i život su istoveitni, Evandjelski duh je, jednovremeno, i duh života, Samo su one verske ideologije stvaralačke koje idu »odozdo«, iz mas& dobrih i grešnih malih ljudi, Konstrujisati moral »odoz8o«, i stvarati sekte i razna bratstva, nije stvaralačko versko delo. Dostojevski je nadkonfesijonalan, Konfesijonalnost je rana na veri. Treba tražiti verske »prve principe« i prava »božja pitanja«, a oni nisu u raznorodnmim sektaškim bratstvima već u dušama koje se neposredno obraćaju Bogu i odgovaraju nadonski na pitanja, Osnovno što se traži, to је оргобћепје бгеhova, i — ma osnovu toga — duševni mir, Čovek je grešno biće, težak je i zemlji i Bogu, i, najviše zbog toga, on je verski nastrojen. Uglavnom, čovek je rodjen da greši, da se kaje, i da traži oproštenje grehova. Iz toga trojstva Dostojevski je izgradio veru i versko u čoveku. To je za njega i glavni čovečji problem: »Ako u tebi nije izumrlo kajanje«, kaže starac Zosima, »sve će ti Bog oprostiti. Brini se samo za pokajanje, kaj se samo neumorno; ali i strah treba da iz sebe isteraš, Znaj, da te Bog tako voli kako ti ne možeš ni da zamisliš, i da te on zajedno sa tvojim gresima, i tebe samoga u tvojim gresima, voli. Zar ne znaš da je pisano: ,Na nebu će više radosti biti za jednog pokajanog grešnika mego li za deset pravednih?« ,.. To je hrišćanstvo Dostojevskoga: pokajati se, pomoliti se Bogu, i dobiti oproštenje grehova, To je slobodno hrišćanstvo, debirokratizovano i deeklezisticiramo, neposredno

307