Nova Evropa
родне снаге у сељаку и у његовој још чедној и неизопаченој религијозности. Не мислимо сељака идеалисати. Поратни вал деморализације и њега је добро захватио, иако не у оној мери као капуташа; и код њега има претераног егојизма и поратне покварености. Али он, поред свега тога, представља свежу снагу и наду будућности. И то несамо ради тога што је, по свом развитку, у добу детињства, те што носи у себи чар младости и свежине, већ што он све расно још чува и одржава у пуној вери: породицу, Бога, подношење жртава у животу, пожртвовање за своје и шире заједнице, и све то преносећи на целину: на народ и државу (онако како је то већ пренесено и донекле изведено код Шумадинаца и Црногораца). Он је стога вредност морална и онда кад је донекле покварен, — он је моралан и без својих заслуга. Само, наравно, сељак се не сме оставити на овом ступњу развитка, на самим његовим прирођеним сировим снагама и својствима, већ сва та његова природна својства треба даље култивисати просветом и васпитањем, да би он својим моралним и умним напорима постао виша друштвена вредност, и да би све у њему вредно и драгоцено дошло до свог пуног изражаја. То важи за све његове позитивне особине и тековине; па и за верски осећај, за његово православље, које треба да споји дубоку религијозност са високим слободоумљем (као код културног Британца). Толико о православнима.
Муслимани у Босни и Херцеговини дошли су на ону историјску раскрсницу кад народи почињу сумњати у своје богове. Њихов Бог, иза Рата, као да у њиховим очима показује неке знакове немоћи, па и поуздање у њега почиње неосетно и полако да опада. Алах и његов Пророк нису се додуше у њиховим душама онако срозали као нацијонални Бог код Срба, далеко од тога, али је ипак и Пророков зелени барјак на сунцу поратног и безбожног доба почео да бледи и да губи своју драж и привлачност. Ипак, Ислам за своје верне има нешто вечно привлачно. Мако он више није вера господујуће класе, нити даје господство, превласт, кметове, и друго, он има за њих нешто слатко и што иде од срца. Међу осталим, он даје: потчињену жену, брак, породицу и домаћинство, тако типично и таке врсте какви се изван њега не могу добити. Муслимани тврде, да се код њих не зна за несрећне бракове; али у томе има код њих поуздано и нешто самообмане: жена и брак били би њима мили и привлачни и у другој форми, а у овој биће да је баш потчињеност жене (и целог брачног породичног живота који се на том оснива) оно што толико прија, јер је слатко оријенталцу господарити над другима. И тешко се напуштају стечена права, особито према жени.
56