Nova Evropa

правцима, и настојање да се рутином, спољном дотераношћу и механизацијом рада, надомести дух и идеја. То се лепо види и на раду хуманитарно-просветних друштава и установа (Соко, Просвета, ит.д.). Ипак, једна појава овде нарочито пада у очи, и то више код православних него код осталих: друштво и појединци су без одређена правца, зато што не виде сталне и одређене вредности у животу, — све је релативно! Само у једном правцу одржала се је одређеност, — у правцу појединачких личних интереса. Интерес је све: настало је доба за стварање нове вере, неке религије интереса, без жртава и пожртвовности, — кад би овака вера могла постојати. Изгледа као да се жели, да посрнули нацијонални Бог преузме нов задатак: да подупире материјалне интересе појединаца.

Овакове тежње и вере, поред све своје себичности, сељак никад не би хтео ни имао, и баш у томе је типична разлика између њега и капуташа. Сељак је способан за жртве, јер губљење ове способности први је почетак дегенерације друштва и сталежа. Наравно да и међу грађанима и интелектуалцима има часних изузетака, па горње важи само као опште мерило које треба примењивати »с груменом соли«.

Далња последица оваког друштвеног стања код православних јесте: нагло нестајање њихове доратне међусобне солидарности, те опадање и пропадање многих лажних доратних ауторитета, расутих од Саве до Требиња. Ово губљење међусобне солидарности свакако је штетна појава; али би могла бити и корисна, ако би била само прелазно стање, — за стицање једне опште југословенске солидарности. Међутим, то не зависи само од православних, већ исто толико и од осталих конфесија. Само је сељак сачувао своју сталешку (сељачку) солидарност.

Уочавање лажности ауторитета позитивна је појава за настанак новог и бољег живота. Посрнули нацијонални Бог не може више да покрије невредност ауторитета. Нажалост, све је остало само на томе да је свет уочио њихову лажност, док се ти ауторитети, свим средствима која су им на расположењу, одржавају на површини јавности, тако да је њихов стварни пад још далеко. Стога ће код православних нова "генерација, као противност лажним ауторитетима, моћи доћи на површину тек касније, можда за десетак и више година; а дотле ће нови избраници жарити и палити још увек као љубимци и штићеници досадањих празних величина или истакнутих корупцијониста.

Али су православни, и поред свих мана и лоших појава у њихову животу, ипак најважнији и најачи чинилац у овим покрајинама, зато што имају снажан и неисцрпан извор на-