Nova Evropa

Јер она опште-људска вера у Бога и у један виши духовни принцип није, у основи, пропала ни код грађана. И они у својој унутрашњости имају и сувише пра-сељачког а да би потпуно изгубили Бога. Али услед слома оног њихова вештачки изграђенога нацијоналног Бога настала је међу њима привремена безбожност, неверовање у ишта, ни у какав виши духовни принцип.

У том неверовању интелектуалци предњаче. Вал безбожности управо се од њих и шири. До Рата је код православних настао и постојао један револуцијонарни занос (нарочито код интелектуалаца, студената), као нека религија револуцијонарства, спремна и на жртве. Али је Рат био ин прошао, и дошло је доба конструктивног рада: терен, доба и прилике, за неку религију револуцијонарства ишчезли су, и она би сада могла да постоји само још као само-обмана или свесна лаж. Ипак она још и данас, као нека вера, баца своје сенке. Интелектуалци Срби, иако у дубини своје душе имају клице наслеђене религијозности својих отаца, они их потискују као нешто назадњачко, несавремено, мало те не некултурно и антиреволуцијонарно. За већину њих главно је данас стечено знање, титуле, добар глас стручности (добар правник, лекар, и друго), и они не увиђају да за сваки културно-друштвени и виши духовни живот постоје само два основа: морално-религијозни или филозофско-етички, па ако се први одбацује, онда се мора други стећи духовним и моралним напором. Али како зато треба и смисла и воље, то код већине нема ни једног основа, те — и поред свршених високих школа и стеченог знања — влада празнина у души, душевна пустош. И то не код мање школованих људи (учитеља, свештеника, ит.д.), који представљају већу вредност у морално-духовном правцу, него баш код већине такозваних »интелектуалаца« и »академски образованих« грабана. Сиромашнији слојеви градског православног становништва, иако нису још прави пролетери, немају више праве утехе у нацијонализму. Падом »нацијоналног Бога« нестало је за њих наде, и они, још неорганизовани, притајено, у мислима, траже утехе у комунизму и бољшевизму; и то у комунизму као идеји, која треба да се оствари и да донесе спас. Стварно, ово мислено предавање бољшевизму није ни чврсто ни дубоко, ни за политички режим опасно, —_ оно нема воље подносити жртве, већ само тражи боље стање, без жртава и привремено, док се економске прилике не поправе; а чим новчаник одебља, и конјунктура се поправи, мисли и срце враћају се додуше избледелом али милом нацијонализму. У свему је опште поратно стање духова: без идеја и идеала, попуштање животног елана у свим

54