Nova Evropa

погледати у њихову »божјем« огледалу! Не влада у њима Средњи Век у верском погледу, далеко од тога; али се верско-религијозни моменат мора узети као један од главних основа расматрања. Као што се европски Запад не може схватити у својој битности без дубоког познавања социјалног и привредног питања, тако је овде потребно стално држати на уму верско-религијозне основе, јер све три постојеће конфесије (муслимани, православни, и католици) верују и уздају се у моћ и јачину свога Бога, па тиме и у јачину вере у њега и у саме себе, -

Чувени »Српски Бог« почео је додуше још у току Рата, а поготово иза Рата, да губи од своје божанске јачине, и до данас је спао већ на врло танке гране, будући да православни држе, да је њихов Бог све њихове доратне тежње углавном испунио, па су постали према њему индиферентни, или се љуте што им још више не даје. Али се с њиме ипак још увек мора рачунати.

До Рата, изгледало је да је нацијонални Бог, у дубини душе, био једнак и Србима сељацима и грађанима (градском становништву); али су се иза Рата осетила разна схватања, у самој суштини. Разлика је та постојала и пре, само се није лако опажала, услед општег нацијоналног заноса. Грађани су свог нацијоналног Бога превише били накинђурили, учинили га ексклузивно српским, осветничким. Све су га више увлачили у земаљске ствари, док га не унесоше и у друштвено-политички живот свакидашњости и практичности. А кад дође рат, увукоше га чак и у пословне ствари, — потрговчише га, док на крају крајева, после Рата, није изгубио готово све божанско на себи. Напротив, сељак је свога Бога носио много дубље у својој сељачкој души; његов се Бог није спуштао у земаљске ствари, на извршење одређених задатака. Стога он није ни био никад онако парадан, накинђурен, »сав српски«, несхватљив за сваког, какав је био капуташки; али је зато остао на небеској висини, — једноставан, из душе сваком разумљив, и увек вечни и свемогући, и за све праведни.

Кад је грађански Бог постао превише обичан и немоћан, почели су на њега викати и хулити, стидети се што су у њега и веровали. Сваки човек ствара слику Бога и веру у њега према својој унутрашњости: потцењивање и хуљење на Бога, то је управо потцењивање сама себе, несвесно осећање своје немоћи и невредности, своје душевне пустоши. Општа поратна деморализација била је, код грађанског становништва (наравно са изузецима), праћена и безбожношћу. На срећу, то није био случај код сељака. Отуд сељак представља снагу за обнову, — јер је у дну своје примитивне душе сачувао Бога, и за себе и за грађанина-капуташа.