Nova Evropa

једну касту. Клерици раде марљиво, и пуном паром, да се овако расположење духова одржи, и да буде искоришћено и упућено одређеним циљевима. За њих неверски проблеми живота имају само споредан значај.

Ојачаном и обновљеном католичком Богу треба придодати својства срушеног Српског Бога и уздрманог Алаха. Католичким је проглашено све нацијонално-хрватско, — култура, цивилизација, све што је моћно, лепо и узвишено, будућност боља од свега другог, и вредна да се за њу поднесу напори, борбе, и свако пожртвовање. Да се духови у овом стању одрже, потребан је стални подстрек у том правцу, јер би у саобраћају и мешању с осталим конфесијама могло доћи до узајамног споразумевања, до симпатија и међусобног поштовања, што би све могло деловати да се овако стање духова измени. ИМ потребни подстрек вешто се изналази: католици су, као мањина, угрожени, они су у опасности. Од кога и у којем правцу и смислу» — На то се не даје одређен одговор, — главно је бацити сумњу у душе народа, ма само и као сенке осећаја неке угрожености и опасности. Наравно да осећај угрожености вуче за собом мржњу; и што је још горе: угрожени мора тражити савезнике и помоћ против онога који га угрожава, па ма овај био и рођени брат. И где се онда тражи помоћ» На ово питање најбољи је одговор случај друштва »Напредак« (као што је познато, ово највеће културно-просветно хрватско друштво пренесено је пре две године са целим имањем у власништво и под окриље Сарајевске Бискупије). Све из страха од неке угрожености! Може се по свом верском осећају припадати једној општој међународној и светској цркви; али, је ли потребно зато и своје културне установе, и тиме сав свој културни и духовни живот у народној држави предавати у руке те светске црквене организације»... Овај случај јасно показује откуда водећи желе да добију помоћ, и куда стреме њихове душе. Заражени од уображене опасности, они се — у унутрашњости своје властите државе — ограђују духовним зидовима од Некатолика, и хоће да изграђују своју духовну тврђаву с помоћу космополитског и интернацијоналног католицизма, допуштајући да њиховим душама влада страна духовна моћ, и неувиђајући да, ако што и добију у тобожњој сигурности, утолико више губе од слободе духа и савести. Јер стварно, за њих не може бити опасности и угрожености ни у ком правцу у овој народној заједничкој држави. Не постоји католичко зло или добро, већ само опште југословенско зло или добро. Стога се може радити само на отклањању општег зла и на успостављању општег добра, а то је могуће само у сарадњи свих, у духовној сарадњи свих Југословена.

59