Nova Evropa

мењати, јер се из свога властитог основа живи. Па тако се народ ових покрајина, и католици као балканци, могу само из свога прабалканског основа даље развијати. Њихово вођство као да је пошло другим путем, који не одговара природи овога народа, и као да хоће да створи од својих верних нешто неприродно, нешто што ће их довести у опреку са самим њиховим здравим бићем, и одвојити их од њихове некатоличке браће. Шта ће у далњем развитку бити од њих, и у какве ће све воде запливати, тешко се може предвидети, јер у животу народа наступају моменти неочекивани који све, па и најгоре, могу често да поправе. У ствари, као да је већ на помолу једна срећна и утешна појава и у овом правцу.

Док клерици, уз помоћ највернијих, подижу духовну католичку тврђаву, и озиђују све веће зидине да је оделе од других и да се одбране од неке умишљене опасности, сам живот у овој тврђави, тесној и без видика и са устајалим зраком, постаје појединцима загушљив, а поименце онима висока духа. Жељни свежа зрака, и тежећи за слободним духовним животом, искачу они из ове тврђаве и тескобе: јављају се нови духови, ускоци католицизма, као што су се и раније јављали у Хрватској и Далмацији, где су извршили велика дела, може бити све највеће и све најбоље, почевши од Гргура Нинског па до Штросмајера и Рачког, и још даље до данашњег дана, до Мештровића и других. Оваки »ускоци«, са јачим покретом у својој средини, појавиће се и овде. То су појединци који се духовно уздижу из обичне масе, напуштајући тесне духовне догме и стеге не из какве мржње према било коме, већ из љубави према народу, у истинској жељи да искрено до фанатичности сарађују са иноверном браћом за праву веру и за добро свих. Они су обично бољи и искренији хришћани и католици од оних у верским тврђавама и зидинама. Само што се они морају јављати сами од себе, из дубине своје унутрашњости и по највишем нагону своје душе и свога духа, а не на туђу, и поготово не нанекатоличку, интервенцију. У области чистог духа нема места материјалном интересу и сили; а само чист и свеж зрак изван католичке тврђаве може имати привлачности за слободне духове и омогућити бујан, свестран, и слободан духовни живот. Без тога неће нико лако напуштати католичку тврђаву. Држимо да је у овоме сва тежина проблема католичке Босне и Херцеговине, те да ће будући слободни духови католички, са јаком акцијом у својој средини, ако се јаве, бити срећа за све Југословене и целу Југославију.

Наравно да би највећа срећа и за ове покрајине и за целу земљу било, да дође до уједињења хришћанских цр-

61