Nova Evropa

кава; али нажалост, нема изгледа да ће до тога доћи у скорој будућности. Са садањим верским стањем мора се рачунати као са стварношћу. Уосталом, и не ради се о томе да сви имају исту веру и исте обреде, — нека свако остане код свога. Важно је, шта људи и народи праве од својих богова, па тиме и сами од себе. А најважније је, да се ништа не изопачава, и да се од доброг Бога, од Бога који излази из душе, вештачким конструјисањем и туђим упливом не створи некакав нацијонално-осветнички, ратоборно-освајачки, нетрпељиви Бог. Сви, а нарочито свештенство, морају на уму имати, да је вера на крају крајева зато ту да све људе сједињује, а не разједињује, да међу њих шири љубав и мир, па да живот још на земљи — поред свих његових невоља — учини што сношљивијим и бољим за све. Вера је, уосталом, и у прошлости била само један од елемената културе и цивилизације, па не би требало ни данас да буде нешто више од тога. Стога је потребно нарочиту пажњу обраћати и на друге стране културног живота, а верско религијозне оставити што више у њиховим природним границама. Велико зло баш у Босни и Херцеговини и лежи у томе, што у свим културним, духовно-моралним и социјално-политичким животним питањима нема заједничког основа. Ове покрајине у овом погледу као да не могу ништа дати ни створити саме из себе. Штавише, ни припадници појединих конфесија нису у овом правцу сами ништа створили, нити се чини да су у стању да то учине. Дуговечна потчињеност није била подесна за стварање овакових основа, а бивша Монархија као окупатор није доспела или није успела да потпуно наметне стране основе. Време од десет година живота у слободној Југославији прекратко је било да сеу овом правцу штогод измени и поправи. Али народи који се у самосталној држави развијају могу и морају себи да створе овакове заједничке основе; па зато и народ ових покрајина мора у овом правцу учинити сваки напор, те потражити и помоћ од своје остале браће. Ту ће напосе Шумадинци и Шумадија бити од користи, јер су се код њих све стране живота развијале на њиховим властитим основима, а нарочито друштвено-политички живот. Притоме ти основи за ове покрајине неће бити нешто туђе, јер долазе из балканског извора, дакле из њихова властитог извора, само што се код њих нису могли развити услед прилика под којима су живели. Који су и какви су то основи, и на који начин их треба прихватати и укорењивати, то је предмет посебног расматрања, па га остављамо за другу прилику.

Рт. Рајко Ђермановић (Бос. Градишка).