Nova Evropa

Вилзонов васкрс,

Председник Вилзон — Моодвом Мл5оп — сишао је у гроб са најгорчим изразом што га одлазећа душа може да остави на мртвом лицу. Кроз ово задње вријеме тај се израз мијења у израз горке задовољштине. У ходу људских ствари задовољштина је, након мало више од десет година, доста брзо дошла. Али за живот народа, вођених у противности са Вилзоновим идејама, тај кратки рок значио је велики застој, право страдање, и срозавање у катастрофу. Пред самом катастрофом виновници се згрануше, и сада упињу силе да спасу себе и друге, тапкајући по путевима на које је навријеме, али узалуд, указивао Вудрб Вилзон. Но нико у овим тјескобним часовима не спомиње Вилзона. А не спомињу га зато што би тиме признали себе виновницима пред сјеном његовом и пред унесрећеним свијетом.

Па ипак, излаза и спаса нема осим у духу и правцу Вилзонових идеја и планова. Вилзон је био први амерички државник далеких видика. Можда је баш зато и доживио Христов удес. До његове појаве, Унија се држала далеко од сваке сарадње у свјетској политици. Свјетски Рат омогућио јој је прво мјесто у колу народа свијета, у материјалном и моралном погледу. Али се амерички политичари показаше само тјесногруди трговци: спремно присвојише материјална преимућства, а морална — Вилзоном стечена са презрењем отклонише. Посљедица такове себичне кратковидне политике је — данашње стање свијета.

По свршетку Рата, патничке масе Европе упираху свој чежње пуни поглед у Америку, од ње очекујући спас. Америку су гледале персонифицирану у Вилзону. Која обмана! Скора будућност их поучи, и увјери, да су Вилзон и домаћа Америка — антиподи. Ко не познаје домаћу Америку, тај не може схватити ни разумјети Вилзонову трагедију, ни посљератну чудну, често недосљедну и протусловну, улогу Америке у свјетској политици. За такову улогу, за одрицање од Вилзонових идеала, не може се кривити амерички народ. Амерички је народ као и сваки други народ: онакав каковим га умјесе или заслијепе његови политички вође. Далеко од Европе, читав мали свијет за себе, неодгојен и неупућен у свјетска питања, посвема прожет и прокиснут домаћом партијском политиком, он није ни кадар, све да би и хтио, да на спољну политику земље реагира друкчије до кроз машинерију домаће партијске политике.

Америком владају странке. Уз власт су везани недогледни интереси владајуће партије, од најситније опћине до Бијеле Куће. Престиж једне партије значи запреку другој

246