Nova Evropa

необузданој харанги предњачила је Херстова Штампа, која је, до уласка Америке у рат, била отворено на страни Централних Сила. Херст (МУ Шат Капдојрћ Hearst) је један од највећих новинских трговаца свијета. У сваком великом граду Уније посједује он један или два дневника, који сви скупа циркулирају у шест милијона примјерака дневно. У великим градовима има највише њемачких досељеника и њихових потомака. У Унији је и штампа »ђав ђизтпез5«: што је већа циркулација, утолико је простор за огласе скупљи, те је и профит већи. И све се то удружило било против Вилзона зато што је у његову тријумфу гледало штету за своју странку или за своју особу. Под маском »заштите америчких интереса« употребљавана су сва средства агитације, још и прије поласка Вилзона у Париз; а особито док је питање ратификације Версајског Мира висило пред Сенатом. По америчком уставу, међународни уговори за Унију постају ваљани само кад их ратификује присутна двотрећинска већина Сената.

Предсједнику Вилзону се уписивало у гријех, што је за мировну делегацију био одредио само људе из Демократске Странке. Можда је то и била велика грешка. Али се притом не смију сметнути с ума домаће партијске прилике Уније, ради којих је тешко претпоставити да би републикански чланови делегације помагали демократу Вилзону до побједе његових идеја. Какво је расположење владало према Вилзонову миру и Лиги Народа у Републиканској Странци, показује најбоље резолуција републиканског сенатора Нокса (Кпох), изнесена у Сенату 10. јуна 1919, уочи потписивања Версајског Мира, којом се опомиње Мировна Конференција, да Сенат неће ратифицирати уговор који би инкорпорирао Лигу Народа, те се предлагало да се рат докрајчи једноставном резолуцијом ако Конференција не уважи ову опомену. Лига Народа, као саставни дио Версајског Мира, бјеше најцрња тачка у очима Републиканске Странке и присташа Централних Сила.

Дне 10. јула 1919, Версајски Уговор би приказан Сенату на одобрење. Од тога су дана Вилзонови противници удесетеростручили борбу против њега и Лиге Народа. Особито су се оборили на Члан Х Статута, отклањајући сваку гаранцију од стране Уније за одржање новог стања, и распаљујући у америчком народу, који се у том часу — хвала Рату — налазио на врхунцу свога благостања, све инстинкте себичног патријотизма. Осјећајући, ипак, одговорност коју је Унија судјеловањем у Рату, у личности свога Предсједника, на себе преузела, Републиканска Странка прегнула је, да са петнаест резервација анулира за Унију све битне обавезе Версајског Мира, и да га у тој форми ратифицира. Али је

248