Nova Evropa

»емпиријска естетика одговара показујући узастопце поједине чињенице: ,она је ово, па ово, па ово', и тако даље до у бесконачност ...« Натуралистички метод (а такова је махом цијела експериментална психологија) схвата нужно појаве као предмете, према којима се субјекат поставља у један пасиван став. Кажем као предмете, јер је с овог стајалишта Дантеова поезија схваћена као објекат с којим субјекат има мало или нимало додира (као што животиња стоји пред зоологом или биљка пред ботаничарем). Емпиричар је, према своме ставу, апсолутно у немогућности да схвати поезију као израз једне опће људске функције коју може да схвати уколико је и сам човјек. То је оно што Хегел назива »знањем о самоме себи« (»ааз М/лззеп уоп чећ зе Б5!«] за разлику од емпиријског знања, »знања о другоме« (»дав ХИлазеп уоп дет Апдегеп«). »Друго«, »дата чињеница«, у чему емпиризам види најсигурнији ослонац сазнања, празна је апстракција, као што су апстракције Гросова узвитлана одијела или Румплеров аероплан — с обзиром на Дантеову поезију. Ботаника и зоологија, сврставајући своје објекте у групе, испуњавају потпуно своју сврху, јер њихова задаћа није сазнајне природе, уколико иду само за практичним циљем економизације памћења. Сазнање је, у својој суштини, сазнање о самоме себи. Тек кад смо објекат узели као идентичан субјекту, — у нашем случају, кад смо објекат узели као израз опшћељудских доживљаја, који су нам, баш зато што су опћељудски, потпуно приступачни, — можемо да доживимо Дантеову поезију у њеној реалности. И она ће нам се онда показати не више у облику Гросових психолошких чињеница, него као пјесничка визија једног великог духа који интерпретира вјечна људска осјећања. У томе случају, Дантеови љубавници неће стајати пред нама као »друго«, као »чињенице«, као чулно-визуелне сензације Гросове, које изазивају »естетско« уживање својим одијелима, него као фантазми рођени у Дантеовим драматским сукобима и потресима духовног успињања, као двије вибрантне ноте у симфонији пјесникових спиритуалних залета. Истргнимо их из централног осјећања спјева, они ће изгубити сву животну топлину, јер ћемо у њима угушити пјеснички дах који их је створио и који их одржава у животу, те ће се укочити у два мртва лика, који су ту пред нама бог зна како и бог зна зашто, као двије »дате чињенице«. Наравно да они могу тако да изазову само неке пасивне психичке реакције које с Дантеовим доживљајем немају апсолутно никакве везе (Румплеров аероплан!).

Хегелова тврдња о апстрактности и сиромашности чулнога сазнања потпуно је оправдана: »Зје егасћеш (die simmliche Gewissheit) ausserdem ај5 Фе аћгћаНевте; denm sie