Nova Evropa

исто тако непосредно као укинути, у себи рефлектирани, предмет... Дух који зна да се тако развија као дух, јест наука«). Ствари, схваћене спољашње могу да се само групишу, сврстају, у разреде или подразреде, али мисао не може да их захвати.

Истинска мисао полази с чињеница, али не са спољашњих чињеница емпиризма, које су, с мисленог гледишта, апстрактни фантоми. Реалне су чињенице унутрашње природе и само се из њих може да роди органска и конкретна мисао. Хегел овако дефинише филозофију: »Рле РћМозорћје dagegfen betrachtet nicht die unwesentliche Bestimmung, sondern sie, insofern sie wesentlich ist; nicht das Abstrakte oder Unw+irkliche ist ihr Element und Inhalt, sondern das Wirkliche, sich selbst Setzende und m sich Lebende, das Dasein im зелпет Вебг: ће« (»Филозофија, напротив, не посматра небитно одређење, него уколико је оно битно; њен елеменат и њена садржина није оно што је апстрактно и нестварно, него оно што је стварно, што поставља само себе, и што живи у самом себи, биће у свом појму) И то је Хегелов конкретни појам: реалност, унутрашње схваћена, у њену појму, а не појам без реалности математичко-дедуктивних филозофема или емпиријско-индуктивна реалност без појма.

Оваково схватање мисли уродило је у савременој филозофији ванредним плодовима. Старо схватање филозофије као апстрактне дисциплине, и филозофа као смушеног чудака, потпуно је оборено. Филозофија је мисао о животу, а филозоф који је ван живота и није филозоф. Мисао која не ниче на непосредним животним искуствима празна је и јалова. Али, што треба нарочито нагласити, живот није у спољашњим стварима, него у унутрашњости човјековој, у његовим духовним стремљењима, у његовим страстима, које одређују ток историје. HM отуда савремена идентификација филозофије с историјом. Историја, у правом смислу ријечи, нема свој извор у мртвим документима: докуменат је само средство с помоћу којега ће историчар доћи до духовних побуда једног историјског догађаја; докуменат није ништа док историчар иза њега није открио жива човјека, човјека каошто јеион сам. Историчар, ако не умије да продре у осјећајне комплексе који су детерминирали поједине историјске догађаје, не разумије историју. Да, историја је идентична с филозофијом, јер она није друго до мисао о животу, као и ова посљедња. Али, поновно подвлачимо, живот се не смије тражити ван онога што Тен назива »унутрашњим човјеком«. ИМ зато треба да историчар приступа историјским догађајима као потпун човјек, са свим моћима срца и маште, које су први услови за обнову порива