Nova Evropa

Привредна криза, или морална /

Толико се пише и расправља о привредној кризи, а ипак ова криза није друго до природна посљедица мо ралне кризе, која се заметла са ратом, са ратом расла, а након рата, као пошаст, окужила читав свијет. Криза је болест. Лијечити посљедицу а неизлијечити узрок, исто је што и сипати воду у море. Зато промашише сви досадашњи покушаји. Зато свијет пада све дубље у јаму. Зато ће промашити и сви будући покушаји по досадашњим регулама.

Ово није никакова придика, него најреалнија стварност. Има још и нешто горе. Највећи број оних који предводе настојање за уклањање економске кризе јесу они исти који су морално за њу одговорни. Ту се онда, само од себе, намеће питање: може ли пијанац лијечити пијанчевање, бесавјесни и неодговорни спекулант уредити трговину, банкро-

тирани и несавјесни банкар уредити финансије, и тако даље без конца»

Иако је данас читав свијет »шп раезе«, нас у првом реду интересује наша земља. Кроз вријеме Рата, излактише се на површину најдрзовитији, најнескрупулознији, најнесавјеснији. Они завладаше након Рата трговином, индустријом, и народним животом. Отворено, и иза кулиса. Поштење, савјесност, одговорност, бијаху задњи квалитети који долажаху у обзир. У безброј случајева, чак се ни спрема није тражила. Туђе добро поста најпростијом играчком у рукама вратоломних. Познато је правило: ако спекулација успије, то је за — директоре; ако не успије, то је за рачун банке (тојест, на штету најивних акцијонара и уложника). Сувишно би било низати примјере, од Јадрана до Суботице, од Марибора до Ђевђелије: хазарда, бесавјесности, неспремности, — царства потпуне моралне неодговорности.

Како је било код нас, тако је — више-мање — и по осталом свијету. Свуда видимо исти призор: бар деведесет посто узрочника зла још увијек равнају и диригирају ходом ствари о којима зависи спас или пропаст људства. Ова чињеница нам објашњује питање које се са свих страна поставља: како то да — унаточ истине свима јасне и познате, да читав свијет дрхће над ивицом пропасти, — да се "не може наћи пута ни начина да се криза — како се оно вели — ријеши» Објашњује нам и чињеницу, да — уза све обиље хране, вуне, и памука, и уз десетке милијона вољних људи да раде, — људство гладује и оскудијева, како није страдавало и оскудијевало у дугом низу десетљећа.

Не, није ово економска него је морална криза свијета. Морална криза у сваком правцу и погледу. На је-