Nova Evropa

чито нстакнути, да се највиша идеја до које је човек способан да се уздигне, а то је идеја о Богу, готово увек и на свима језицима изговара уз додатак речи »мој«: »Боже мој«, »топ Шеи«, »тет Соб«... Само се по себи разуме, да ту нема ни трага од помисли да би Бог, Свемогући, Свугдеприсутни, Свезнајући, припадао мени, слабоме човеку, који тако мало зна и тако мало може. Када човек, прожет дубоким верским осећајем, изговара »мој Бог«, онда се он мислима предаје потпуно у власт Бога, те признаје себе његовом творевином и његовом својином. Може се рећи да је баш овај пример понајаснији и најнеоспорнији доказ, да постоји други, такорећи пасивни, смисао речи »мој«, којега ми обично нисмо ни свесни.

Али, поред оба наведена значења, реч »мој« има још један нарочит трећи смисао; наиме, у случајевима кад се њоме хоће да одреде односи међу људима. С осећајем власника изговара човек ову реч кад говори о ономе што стоји неизмерно ниже од њега, над чиме он може да влада, а то су — ствари и животиње; баш као што с осећајем своје потчињености употребљава исту реч у погледу духовних појава за које сматра да стоје изнад њега, те на располагање са којима не сме да помисли. Али човек ни не може да стоји толико неизмерно ниже од другог да би за овога био наличјем ствари, нити сме да сматра другог човека као да стоји толико неизмерно више од њега да би се дао потпуно под његову власт, те изгубио своју духовну слободу. У односима између два човека, од којих је сваки створен по »образу и подобију« Бога, увек постоји барем некакав траг једнакости, и стога — све док односи остају у моралноприхватљивим границама — реч »мој«, употребљена према човеку, увек има двоструко, управо обострано, значење: она изражава, да онај о коме ја говорим »мој« у извесној мери припада мени, али да у исто доба и ја у извесној мери припадам њему. Кад дете каже »моји родитељи«, оно је, само док је посве младо, наклоњено да придаје овим речима једнострано значење, — оно је убеђено, да »моја мама« безуветно њему припада; отуда суревњивост детета чим његова мајка покуша да милује туђе дете: оно то прима као увреду, њему се одузима нешто што је његово, другому се даје нешто што је оно навикло сматрати као своје властито. Али ускоро дете почиње да бива свесно, да речи »моји родитељи« значе и нешто друго: несамо да они припадају њему, већ и да оно припада њима. У доба кад се дете да у школу, ова друга страна појма »моје« у погледу родитеља све се више истиче, поготово кад родитељи дете натерају да ради оно што се њему можда и не свиђа (било да учи задатке, било да се пере хладном водом, било да про-