Nova Evropa

гута горак лек); у таким случајевима је оштрије подвучено, ко је стварно власник а ко — власништво. А ипак дете наставља и даље да говори »моји родитељи«, улажући сад у ове речи оба смисла: оно осећа да припада родитељима, али у исто доба осећа и да они припадају њему, и да несамо они могу њему него да и оно може њима ставити извесне захтеве, а по праву које проистиче из обостраног осећања сопствености. Овај двоструки смисао, са извесном равноправношћу обеју страна, реч »мој« има у свим случајевима где се ради о родбинским односима; онај за кога ја кажем »мој брат«, има очигледно исто толико права и разлога да употреби ову реч према мени. Речи »моја жена« означавају, да ће жена коју ја овако зовем рећи за мене »мој муж«. Моменат обостраности, односно равноправности, у свим овим случајевима исто је тако неиздвојив као што су нераздвојиве две стране једне медаље. Не може се о човеку казати »мој« а да се у исто доба не признаје да сам и ја »његов«. Но оваква узајамност постоји несамо код родбинских односа; исто значење имају и изрази као што су »мој пријатељ«, »мој друг«, »мој компањон«, чак и »мој сабеседник«, »мој сапутник«, и т. сл. Говорећи »мој«, свака страна ћутке допушта, да је и друга страна може у истој мери звати »својом«.

Али се једнакост или равноправност не подразумева ни издалека у свим случајевима кад један човек говори о другоме »мој«. Одступања у оба правца понекад су врло знатна, те могу да досегну толику меру, да се на једноме полу човек осећа потпуно као власник док се на другом осећа готово као апсолутна својина. Крајњи је случај у једноме правцу кад један човек говори о другоме: »мој роб«, јер роб је својина господара који га поседује, па уколико је то тако — роб се потпуно изједначује са стварима; али роб ипак није ствар, већ човек, а код људских односа, како рекосмо, реч »мој« мора увек да има, бару извесној мери, значење узајамности. Међутим, кад роб каже: »мој господар«, ту нема никакове узајамности; активно тумачење власништва искључиви је удео господара, док за роба остаје само пасивни смисао речи »мој«, будући да он не сме да ставља никаквих захтева своме господару, који располаже чак и правом на његов живот. На овакову потпуном отсуству узајамности не могу, наравно, да буду засновани људски односи, нити би они под оваквим условима могли бити стабилни; па уколико власницима робова не полази за руком да робове претворе напросто у двоноге животиње, ствар се увек свршава побуном робова, који траже за себе бар нека, ма и минимална, права. Идући ступањ представљају људски односи кад један човек говори о дру-