Nova Evropa
" Куда дакле ми бродимо, и што ће нам још донијети прољеће» Сигурно изненађења. Морамо стога отворено ни без страха гледати у оно што постоји, и у оно што долази. Ми нијесмо у стању да убиједимо Европу о бесмислици провађања ових метода. Немамо могућности да је увјеримо, како би царинско јединство европских држава ријешило питање беспослице и ослободило нас од авети глади, исто као што јој не можемо натурити своја увјерења, да је потпуно разоружање једино сигурно средство противу сваког рата.
Ми се ипак морамо бранити од поплаве, од похара, и од глади. Морамо се бранити од пропадања, од незадовољстава, и од једног опћег пожара. Али тврдимо, да средства за то нијесу затварање граница, подизање нових царина, и сва могућа валутна и девизна ограничења. Нијесу то, и не могу бити, ни разна житно-извозна друштва, јер се — уз тешке терете за државу — не смије поскупљивати главна храна претежне већине сељачког и цјелокупног грађанског становништва. А притом се ни најмање не користи произвођачима, који барем имају увијек доста хљеба и доста меса. Није сада ни вријеме да се проводи заштитна царинска политика у корист своје властите индустрије. Ако та индустрија у једној аграрној земљи, дакле јефтиној земљи, није у стању да се огледа са страном робом, и да се задовољи са разликом у подвозу и разним наметима, тада она не заслужује никакову заштиту; напротив, заштићивање такове индустрије незаслужено одузимље милијонима становништва могућност да се јефтино обуку, да јефтино прибаве своје оруђе и потребе за пољопривреду и домаћинство. ДРржава као врховни регулатор мора увијек имати у виду интересе цјелине, а тек у другом реду оне појединаца. Наше је жито јефтино, и наше је месо јефтино. Ми нисмо дакле у стању плаћати луксуз своје властите индустрије. Сви се ми морамо и одјенути и обући. Требају нам и оруђа н алати. Са малим средствима не можемо скупу — а често слабу — робу плаћати. С отварањем граница провалиће туђа роба са понудама, које ће се спуштати у међусобном надметању до граница плаћевне могућности нашег домаћег купца. Исто као што се наша жита морају прилагодити на страним тржиштима оним цијенама што тамо владају.
Изванредна су времена. Тим временима треба да одговарају и мјере које се подузимају. Ми тврдимо, да по стоји једна апсолутна нужда опћег одрницања. То одрицање не састоји се само у одстрањивању свега онога што се називље »луксуз«. Одрицање луксуза данас је још увијек само једна лична самоодбрана. Одри-
52