Nova Evropa

Кајба XXV. Broj 7. 26. juna, 1932

„Српска мистика“ Јована Дучића,

Мој пријатељ Јован Дучић испјевао ми је опет једну пјесму, у београдској »Правди«. Дао ми је неколико колајна, како то доликује широкој пјесничкој и братској души; чак ми је пронашао и сродност с некаком краљевском лозом. Што хоћу да ми каже више, мени — »нашем Ккомпромисном католичком човјеку«, а то је слабићу, иначе безимена и бесвјесна поријекла! То није ни Цезар једном Галу учинио, да би му рекао — иако је Гал — да има римску душу. Пријатељ Дука мени даде »неманићску душу«! Да ли бих се ја сам осјећао сродан тој »неманићској души«, и да ли би ме који будист таковим сматрао, то није мјеродавно, него тек онда кад то каже он —- чисти браман. Он, тамо од Дурмитора — гдје је остала чиста знаност, као на Хималаји, без писаних књига, дата и факата, знаде божанском видовитошћу уже поријекло Конављана, знаде моје, знаде свакога нашег човјека. И то му морамо на ријеч вјеровати, ми и цио свијет, јер он то о нама с онога мјеста може да зна што ми не можемо, нити су то могли наши дједови ни прадједови, из проста разлога што су залутали у нижу вјеру и касту из које се не може видјети божанска истина... Али, треба помно прочитати ту Дучићеву пјесму, па треба посегнути помало за нашим књигама старославним, и несамо за онима што су сачуване у неком нашем манастиру, већ загледати мало и у историју, те видјети шта пише на костима и у крви овог нашег заиста патничког народа. Треба штити мало калуђерски, а не по хајдучки. Да застанемо дакле мало, и да проникнемо у понеку Дучићеву изреку и мисао.

Каже Дучић: »У нашег човјека свака мисао се одмах обрће у осјећање и постаје страшћу«. Ово је казано видовитом објективношћу, — само, мјесто као критику на нашу ману, он то износи као врлину. Нико нашем народу и нашем човјеку не може одрећи осјећајност, а не може ни способност да мисли, само што му, нажалост, мисао (можда прије него што је схвати и до краја размисли) постаје осјећајност

937