Nova Evropa

пониженим и увређеним Србима који су патили од таквог режима» Зло стање у Босни и Херцеговини, које је потицало од лоше управе, то је идејни творац Сарајевскога Атентата; а они прогањани, понижени и увређени, они су његови организатори.

Идеја, дакле, за Сарајевски Атентат поникла је свакако у Босни. Код босанских омладинаца. Она је, то је тачно, у извесној мери нашла својих присталица и у Београду; у првом реду опет код оних Босанаца који су, као емигранти, због тешкога режима код куће, прешли били у Београд. А преко њих успостављен је контакт са Танкосићем, па тек у последњем реду и са Драгутином Димитријевићем-Аписом. Увређени нацијонални понос босанско-херцеговачких омладинаца, и алармантне вести о опасним намерама и плановима званичне аустријске политике против Србије, под вођством аустријскога Престолонаследника, дали су лак спој за експлозију изражену у пуцњу бомба и револвера.

У току Рата, за време суђења у Сарајеву, и под редакцијом званичних аустријских кругова, Сарајевски Атентат није могао бити објављен и испитан у пуној светлости иу целини. Тада је доминирала аустријска званична теза. Сада, после Рата, када је дата могућност да се сазна и оно што се није знало за време суђења Сарајевскога Атентата, и да кажу своју реч они који је нису могли раније рећи, сада је лакше то питање видети и осветлити са свих страна. Пре свега, а то је широј јавности и данас још мало познато, Сарајевски Суд судио је за Сарајевски Атентат несамо Принципу и Чабриновићу, већ је повео био истрагу противу двадесетипет лица због Атентата, све самих Босанаца; а изрекао је пресуду над шеснаесторицом. Ти други омладинци, који су суђени у Сарајеву, нису имали никакве везе ни са ким из Србије; напротив, сарајевски атентатори имали су своје, међусобне, везе. А њима су се тек придружили извршиоци Атентата, Чабриновић и Принцип, који су, као што ћемо још видети, дошли у везу са њима, позвани од њих да уђу у заверу за атентат. У потврду овога навешћу неколика места из књиге »Сарајевски АтенTar, сећања и утисци« (штампане 1923 године) чији је писац, Боривоје Јевтић, један од ондашњих омладинаца Босанаца, интимни познаник свију атентатора, и члан једнога од главних омладинских »кружока« којима је обиловала босанскохерцеговачка омладина после Анексијоне Кризе, а нарочито после успешних победа Србије у Балканским Ратовима; исти писац је непосредно учествовао у догађајима и покретима те омладине, те заједно са њоме саосећао и живео у истим идејама. Он пише:

410